Eldina Tulic
Sadržaj
Kratak sadržaj
Strahinić ban bio je ban u malene Banjske, koja se smestila kraj Kosova. Jedno jutro, ban je pozvao svoje sluge da mu osedlaju konja. Naredi im da ga okite što lepše, a opašu što tvrđe. Želio je da otputuje u Kruševac, k starcu Jug-Bogdanu i devetoriciJugovića, koji su bili njegova tazbina – ženina porodica. Sluge su poslušale bana i i osedlali mu konja. Opremili su i Banovića Strahinju. Crven od vode i rumen od sunca, bio je spreman za polazak. Otišao je u Kruševac, a tamo ga je dočekao i strac Jug-Bogdan i devet Jugovića. Jedva da su ga dočekali, pa ga uzmu u naručje i zagrle. Odmah su se pobrinuli za konja, a Banovića odveli na kulu, u svečane odaje.
Kad je večera bila gotova, dok su gospoda razgovarali, navalile su sluge i sluškinje pa stale donositi vino. Na vrhu stola sedeo je Jug Bogdan, njemu uz desno rame Strahinić ban, a onda devet Jugovića.Tamo su bila i ostala gospoda, a oni najmlađi morali su da dvore starije. Devet Jugovića imali su devet šurnjaja, koje su dvorile svekra i svoje gospodare, ali najviše zeta Strahinju. Sluge su mu služile vino u zlatnom kupu, predstavljajući svu raskoš i bogatstvo koje su posedovali.
Ban se dugo zadržao, ponosan što je u Kruševcu. A Kruševačka gospoda su već dosadila Jug-Bogdanu, moleći ga i jutrom i večeri da dovede Banović Strahinju i u njihove dvore, da i oni ponaosob pokažu šta imaju.
Prošlo je dugo vremena otkako je Strahinja došao u Kruševac, kada jedno jutro, nakon što je ogrejalo sunce, dođe glasnik s belom knjigom. Banović pogleda knjigu i kad vidi pismo, ona mu klone na koljena. Bilo je to pismo njegove majke koja ga je klela. Pitala ga je gde je i proklinje mu i vino Kruševsko i tazbinu. Kaže da su Turci poharali njegovu srpsku zemlju. Pao je car na Kosovsko polje, dovedeni su veziri. Turska sila pokorila je celi njegov kraj, za koji je on trebao da se postara. Turci su pritisnuli Kosovo. Car ima sto hilada ljudi, a među Kosovljanima ma malo onih koji su pravi vojnici, s konjima , a i ti nose samo jednu sablju, slabo su naoružani. Turci, s druge strane, imaju silnu vojsku. Ta vojska niti ne sluša cara, nego se odmetne pa harači krajem. Tako su udarili i na Banjsku Banovića Strahinje. Sve su popalili i srušili, unesrećili su banovićevu majku, oteli mu ženu i odveli je u Kosovsko polje, gde je Turčin ljubi, dok mu majka kuka na zgarištu. Sve to desilo se dok je on pio vino u Kruševcu, umesto da je branio svoj dom. Zato mu majka još jednom to vino i proklinje.
Kada je Strahinja pročtao pismo, došla mu je muka i žalost. Obesio je brke i namrštio obraze. Skoro pa se i rasplakao. Vidio ga je takvog Jug-Bogdan pa plane na njega, pita ga što je od jutra tako neveseo, na koga se ljuti? Da li su mu se šure smejali, da li je netko o njemu ružno govorio? Da li ga šurnjaje nisu dovoljno dvorile? Banović plane na njega i kaže mu da ga pusti. Svi prema njemu lepo odnose, lepo ga dvore i sa svima je dobro. Nema mane njegovoj tazbini, ali stigla mu je knjiga iz Banjske, objašnjava Strahinja, od njegove stare majke. Banović ispriča Jug-Bogdanu sve nedaće koje mu je majka opisala – da mu je kuća uništena, majka pregažena i ljuba odvedena. Banović kaže Jug-Bogdanu da je to sramota njih obojice, jer je njegova žena Jug-Bogdanu ćerka. Moli ga da ga ne žali mrtvog, nego da mu se smiluje živom. Banović ljubi Jug-Bogdana u ruku i moli da mu dade svojih devetero sinova, Banovićevnih šurova, da odu s njime na Kosove, gde će da potraže dušmanina koji mu je zarobio roblje i oteo ženu. Kaže mu da se ne boji ni da ne brine za svoju decu, Banović će svojim šurevima da promeni ruho tj, obući će ih u tursko ruho i dati im turske sablje. Pozvat će sluge da tvrdo osedlaju konje i izgledat će kao janjičari, a on će im biti delibaša – vođa čete. Vojska na Kosovu će se prepasti. Moći će da govori s Turcima jer zna Turski, ako treba zna Manovski, a i Arapski razume, na sitno govori čak i Arnautski. Tako će Jugoviće da vodi kroz Kosovo, sve dok ne pronađe Vlah-Aliju, Turčina koji mu je učinio svu tu nesreću.
Kad je Jug-Bogdan čuo ovaj zahtev, kaže banoviću Strahinji da je još jutros vidio da pameti nema, a sada to potvrđuje kada traži njegovo devetero dece da idu s njim na Kosovo, da ih Turci kolju. Moli Banovića da više ništa ne govori. Njegova žena, ako je i jednu noć noćila pod čadorom Turčina, ne može više biti mila Strahinji. Neka ju je bog prokleo, ako više voli biti s Turčinom, nego s Banović Strahinjom. Jug-Bogdan kaže nek je nosi vrag, a on će Strahinju da oženi boljom. Kaže mu da s njim želi zauvek da ostane prijatelj, ali decu neće da šalje na Kosovo. Bane plane kao oganj. Nije ni pozvao sluge, već je sam osedlao konja i uzjahao. Pogledao je devetoricu svojih šura, koji propadnu u zemlju od stida, a onda i svog pašenoga, mladog Nemanjića, koji je gledao u zemlju. Dok su pili i zabavljali se, svi su se hvalili da su junaci. Hvalili su se svom zetu Banoviću i kleli se Bogom da ga vole više od sve njihove carevine. Ali eto, Banović od ovog jutra više nema prijatelja.
Kad je vidio da ovde nema druga, Banović Strahinja ode Kruševačkim poljem. Pomisli hoće li šure da ga se sete, hoće li da žale za njim? Razmišljajući kako nema prijatelja, setio se svog hrta Karamana, kojeg je volio više nego svoga konja. Vikne i dozove ga. Čim je pas začuo glas gospodara, dotrča s konjem. Banu bilo milo i napokon je mogao da pređe polja i planine, pa kad stigne pred Kosovo, zagleda se u njegovu silu. Onda krene kroz polje Kosovsko i među Turcima potraži Vlah-Aliju. Nije mogao da ga pronađe, pa se spustio prema reci Sitnici, kad je naletio na čudo. Tamo na reci, bio je privezan jedan zeleni čador. Banović je bio ubeđen da je to čador Vlah-Alije, pod kojim leši s njegovom ženom. Siđe s konja i otvori vrata čadora, ali ne ugleda Vlah-Aliju, nego nekog derviša. Bio je to neki starac, pijanac, pa kad je vidio Banovića svojim krvavim očima, prepozna ga i pozdravi. Strahinja ljutito, na turskom, pita derviša što pije, što se opija? I što pominje nekog bana? Kaže da on nije Starhinić ban, nego turski delija. Derviš se grohotom nasmije. Znao je da on nije delija, već Strahinić. Kaže mu da bi ga svugde prepoznao, među svim Turcima. Prepoznao bi i njega i njegova konja, a i hrta Karamana. Kaže da mu poznaje i oči i brk. Prepoznaje ga jer su se već sreli.
Derviša su jednom uhitili i dali u ruke Strahiji. On ga je bacio u tamnicu, gde je robovao devet godina. Desetu godinu Banović se sažalio i zazvao tamničara, koji je derviša odveo k Banoviću u avliju. Strahinić ga je tada pitao ima li čime da otkupi svoj život, a ovaj odgovori da bi mogao, jer ima neke imovine na očevu dvoru, ali pretpostavlja da ga Banović neće pustiti da ode na dvor po blago. Derviš kaže da će da mu ostavi jamca, a Banović je poverovao. Pustio ga je očevu dvoru. Ali kada je derviš tamo stigao, video je da je kuga pogodila njegov dvor. Svi su pomrli od nje. Nitko nije ostao, pa su i sami dvori propali. Sve što je ostalo imalo vredno, Turci su uzeli za miraze. Derviš je došao do dvora i vidio da je nema ni blaga ni prijatelja. Mislio je što će, pa je uzeo konja i otišao u grad Jedrenet. Tamo je otišao caru i veziru, gde se prestavio kao junak. Dali su mu čador, konja i oružje, pa ga potpišu kao carevog vonika do veka. I eto, kaže derviš Banoviću, sada je on napokon došao da uzme svoje dugovanje, a on nema ni dinara.
Banović po priči prepozna derviša, pa ga zagrli i pozdravi kao brata. Kaže mu da ne traži njegovo dugovanje, nego Vlah-Aliju koji mu je rasturio dvore, porobio ljude i zarobio ljubu. Moli ga da mu kaže gde je njegov dušmanin i da ga ne oda Turskoj vojsci. Derviš se bogom zakune da je njegova vera tvrđa od kamena, a ona mu govori da će Banović pola Turske vojske pogubiti. Derviš neće da mu učini neveru, niti će da mu išta nažao učini, iako je bio u njegovoj tamnici. Banović ga je ipak napojio svojim vinom, nahranio belim hlebon, suncem ga ogrejao i na kraju pustio na veru. Kaže da ni onda nije hteo da ga izda, ali da nije imao odakle da mu plati. Zato ne mora Banović njega da se boji. A ako traži Vlah-Aliju, on se nalazi na Goleču planini, gde je razapeo beli čador. Ali derviš ipak savetuje banu da beži s Kosova. Kaže da će uludo poginuti. Ne sme da se pouzda ni u svoje ruke, ni u svoj mač, jer ako dođe na planinu Turčinu, oni će mu slomiti ruke i izvaditi oči. Banović se nasmija i kaže dervišu da ga ne žali, samo neka ga ne oda turskoj vojsci. Derviš potvrdi da veruje u Banovića i da neće da ga izda.
Banović se pozdravi s dervišem, pa krene preko vode sve do Goleč planine. Sunce je obasjalo celo Kosovsko polje i svu carevu vojsku. Vlah-Alija celu noć je pod čadorom ljubio Strahinovu ljubu, zato je zaspao kada je sunce ogrejalo planinu. Kada je sklopio oči, Strahinova ljuba otvorila je vrata čadora i ugledala Kosovsko polje i silnu Tursku vojsku. Gledala je u konje i junake, a kada je pogledala niz Goleč planinu, vidjela je konja i junaka. Ona ode i ošine Vlah-Aliju po obrazu, kaže mu nek se budi i opase se oružjem, jer dolazi im Strahinić ban. Kaže da će ban njemu glavu otkinuti, a njoj oči izvaditi. Turčin plane, pogleda i nasmeje se. Kaže joj da to nije Strahović ban nego carev delibaša. To ga car zove na predaju, da mu vojsku do kraja ne rasturi. Kaže ženi da se ne boji, on će mačem da ošine tog delibašu. Strahinova ljuba ga pita zar ne vidi da to nije carev delija, nego Strahinić ban. Ona mu dobro poznaje čelo, oči i brk. Poznaje i njegova konja, a prepoznaje i hrta Karamina. Turčin skoči na noge, opasa se oružjem i krene prema konju, baš kad Banović dođe do njega. Nije ga pozdravio ni na turskom ni na srpskom, samo ga je nazvao kopilanom i retorički pitao čije je to dvore poharao, čije je roblje porobio i čiju ženu ljubi pod čadorom?
Turčin skoči, zajaše konja, a Strahinić navali na njega, pa se dva junaka stanu boriti. Vlah-Alija u borbi govori Strahiniću da se sada bori protiv pravog vojnika, kojemu je careva vojska poput mrava na livadi. Zamahnuo je kopljem na bana, ali on je imao sreće, pa mu se konj sagnuo, a koplje je udarlio od kamen i slomilo se na tri dela. Od udarca je konj htio da izbaci Vlah-Aliju iz sedla. Strahinja je imao takvog konja, kakvog do danas nisu imali ni Srbi ni Turci, pa ga je čvrsto držao u sedlu. U toj borbi, Bog je bio na njegovoj strani. Kolikog god da je tukao prema njemu, Vlah-Alija nije mogao da ga izbaci iz sedla. Obojica su polomili svoje buzdovane, pa su isukali mačeve. Sablju Strahinića bana kovala su dva kovača i tri pomagača i to nedeljama. Sablju su pretopili od čelika i oštricu lepo ugodili. Pa kad je Vlah-Alija zamahnuo sabljom na bana, on je svojom sabljom tursku presekao na pola.
Ban nasrne na Turčina, ali ni on se nije dao. Branio se polovicom sablje, kojom je, komad po komad, sekao Strahinićevu. Obe sablje su uskoro bile isečene, pa dva neprijatelja skoče s konja i nasrnu jedan na drugoga. Počnu jedan drugoga da guše. Stajali su tako, na livadi Goleč planine, jedan na drugome. Najpre počne izlaziti bela pena na Vlah-Alijina usta, a onda i na usta Banovića, sve dok nije postala crvena. Okrvavi prsa, pa čizme, a kada mu dosadi ta muka, Banović zazove svoju ženu. Pita je što samo gleda? Neka uzme komad sablje i udari Turčina, neka promisli tko joj je ovde drag. Turčin zavapi da ne udari njega, nego Strahinju. Banoviću neće biti mila, on će da je kori i jutrima i večerima jer je bila pod njegovim čadorom. Ali njemu će da bude doveka mila. On će da je vodi u grad Jedrenet, gde će da ima trideset sluškinja, gde će da je hrani medom i čokoladom, a kiti dukatima. Neka zato udari na Strahinića bana.
Žena skoči, uzme sablju, pa stane na stranu Vlah-Alije. Ošinula je svog gospodara bana Strahinića, udarila ga po glavi i presekla mu zlatnu čelenku. Malo ga je ranila, pa je počeo da krvari niz lice. Strahinić se prepao da će da pogine uzalud, pa se setio i pozvao svog hrta Karamana, naviklog na lov. Hrt odmah dotrči i uhvati banovu ljubu. Žena je bila strašljiva i bojala se psa, pa je vrisnula i uhvatila ga tako da su se oboje skotrljali niz planinu. Turčinu je bilo žao žene kada je to vidio. Gledao je da vidi što će biti s njom, a za to vreme ban je dobio novu snagu, pa je zubima nasrnuo na Turčina i zaklao ga kao janje. Ban skoči i zazove svog hrta, a njegova ljuba stade da beži niz planinu. Htela da je pobegne Turcima, ali joj ban to nije dao. Ulovio ju je i smestio na konja, pa je otklonio sve Turke i odjahao u Kruševac.
Kada je došao u Kruševac, među rodbinu svoje žene, dođu mu Jug-Bogdan i devet šuraca. Svi su ga redom grlili i ljubili. A kada je Jug-Bogdan video da mu je tu i ćerka, zaplakao je. Kaže kako su Turci njegova zeta ozlijedili, htjeli da ga ubiju, ali Banović kaže da to nisu učinili Turci, nego njegova kćerka, koja je stala na stranu Turčina, a njega napala. Jug-Bogdan plane i zazove svoje devetoro dece da povade noževe i iskidaju kuju. Sinovi su ga poslušali i i krenuli da iskidaju svoju sestru, ali im je Strahinić ban to nije dopustio. Prozove devetoricu Jugovića i kaže im kako su se obrukali. Na koga su to potegnuli noževe? Da su takvi junaci, uzeli bi svoje noževe i sablje i krenuli s njim na Kosovo, otišli bi junačiti se Turcima. Zato im ne da ni njihovu sestru da je poharače. Mogao bi on sam da je se reši da želi, ali umesto toga, on će da se reši svoje tazbine. Od sada više nema s kime da pije hladno vino.
O pjesmi
Banović Strahinja je jedna od najpoznatijih narodnih epskih pesama. Pesma govori o nesreći Banović Strahinje kome je Turčin Vlah Alija oteo ženu Anđeliju. Banović Strahinja prikazan je kao pravi heroj, jer je ženi oprostio prevaru i odbranio je od besne braće. Pesma je puna kontrasta, jer je oslobodio Derviša koji je nekada bio njegov zarobljenik, a nije hteo da oprosti Jugovićima koji su mu rod. Ali postavlja se pitanje da li je stvarno oprostio ženi ili je samo ostavio u životu. Takođe, jedna je od retkih narodnih epskih pesama u kojima su Jugovići prikazani sa negativne strane, kao kukavice i hedonisti.
Karakter Strahinjića bana ocrtan je veoma iznijansirano, pa poprima i konture tragičnog i apsurdnog junaka. Jedan od likova iz naše narodne epike kojima se, uslovno, može pridodati čak i epitet „moderan“.
Čak, neki književnici tvrde da ova srpska narodna pesma nije nastala na tlu Balkana, zbog svoje različitosti od ostalih.
Tematski, pesma Banović Strahinja počinje u klasičnom epskom stilu. U prvom delu pesme opisuje se život, običaji i društveni odnosi epskog sveta, sveta kulta junaštva: odlazak muža u tazbinu (bez žene), uzajamno spoljašnje poštovanje srpske gospode, odnos muškarca i žene u takvom svetu (žena služi muža), gošćenje srpske vlastele…
Analiza pjesme
Književni rod: narodna epika
Književna vrsta: epska narodna pesma, Pretkososvskog ciklusa pesama
Mjesto i vreme radnje: Banjska, pred sam početak Kosovskog boja.
Osnovna tema jedne od najpoznatijih pesama Pretkoskovskog ciklusa je vrlo česta u epskim narodnim pesmama, a to je tema otete žene. Međutim, ova pesma nosi i dublji sloj osnovne teme, a to je muževljev oproštaj ženi za počinjeno neverstvo.
Osnovna ideja; Posebnost ove pesme je u njenoj otvorenosti. Naime, ona čitaocu ne daje odgovore na brojna pitanja koja se nameću, jer ona, zapravo postavlja pitanja.
Osnovna poruka ove pesme je da treba uvek praštati. Pa čak i kada deluje
nemoguće i suprotstavlja se utvrđenom društvenom mišljenju.
Krakterizacija likova
Vrlo je zanimljiv način građenja lika žene Banović Strahinje. Naime, narodni pevač uopšte ne koristi termine koji se uobičajeno koriste za žene koje izdaju svoje muževe, poput: zmija, guja, kuja, nesretnica i slično. Naprotiv, on, kao i glavni junak čini se, pokušava da razume, a možda i opravda njene postupke. Karakterizaciju glavne junakinje iz ugla narodnog pevača najbolje oslikava stih: “Žensku stranu lasno prevariti.”
Ne treba zaboraviti ni kako je narodni pevač okarakterisao druge narodne junake, poput Jug Bogdana i njegovih devet sinova. Iako su važili za velike junake, narodni pevač ih prikazuje kao ljude koji su jaki samo na rečima i kojima je lakše da ubiju žensko čeljade, kako bi sprali mrlju sa svoje časti, kada su izdali svog zeta.
Lik Banović Strahinje
Prva asocijacija na Banović Strahinju jeste da je on junak koji je oprostio neoprostivo – prevaru voljene žene. O njegovoj junačkoj lepoti se čulo nadaleko, a i o njegovoj hrabrosti.
Banović Strahinja je na prvom mestu pošten čovek, plemenit, darežljiv i vrlo poštovan čovek.
