Eldina Tulic
Kratak sadržaj
Pripovedač opisuje provincijske kuće u zapadnoj Francuskoj, odnosno u gradu Somiru. Kaže da su tmurne, setne, bezbojne i hladne. Ulice su tamo slabo posećene, veoma uske i krivudave. Deo Somira sagrađen je pre tri veka i zbog toga privlači mnogo umetnika i poznavalaca. Pored klimave kuće jednog zanatlije nalazi se plemićka palata na čijem se luku vidi porodični grb.
Pripovedač nam govori da bi nam zanatlije i trgovci tamo služili ovisno o našem raspoloženju; neki su veoma prijazni i ljubazni, a neki arogantni. Takođe, tamo se po potrebi mogu naći i komadi šatorskog platna, konopci, bakalari i druga roba. Na kraju dana dolazi do atmosferskih promena, pa se meštani često brinu da će ih ujutro probuditi kiša ili mraz.
Subotom se u somirskoj glavnoj ulici nema šta kupiti jer ljudi idu u svoje vinograde i provode dva dana na selu. Ali ostalih dana ljudi sede na ulici, svi su spremni da sve prodaju. Vani su, ručaju, večeraju i svađaju se. Ljudi komentarišu i proučavaju svakog ko šeta ulicom:
„Život je gotovo stalno pod otvorenim nebom: svaka porodica sedi pred svojim vratima, tu ruča, tu večera, tu se svađa. Niko ne prođe ulicom a da ga dobro ne zagledaju.“
Na vrhu ove ulice nalaze se nekadašnje palate starog grada, a kuća u kojoj su se dešavali događaji romana nalazi se upravo tamo. To je dom gospodina Grandea.
Gospodin Grande (neki bi ga zvali i čiča Grande, ali broj takvih je značajno opao) je za vreme Francuske revolucije (1789. godine) bio imućan kačar koji je znao čitati, pisati i računati. Oženio se ćerkom bogatog trgovca daskama, čime je njegova imovina postala smela i velika. Taj novac je iskoristio za kupovinu najboljih vinograda u okrugu, staru opatiju i nekoliko ziratnih dobara.
Čiča Grande smatran je republikancem i patriotom, ali zanimali su ga samo vinogradi. Politički je bio uz plemstvo i dao je sve od sebe da spreči prodaju emigrantske robe. U vreme konzulata (1799-1804) bio je kmet koji je mudro upravljao vinogradom, a za carstva je imenovan gospodinom Grandeom. Budući da Napoleon nije voleo republikance on je smenio gospodina Grandea koga su smatrali crvenjakom i postavio na njegovo mesto jednog plemića, vlasnika velikog poseda koji će da postane i barun budućeg Carstva. Gospodin Grande se ostavio opštinskog čašništva nimalo ne žaleći za tim.
- godine, njegovi su vinogradi ocenjeni kao najbolji u provinciji koji proizvode najbolja vina. Takođe je mogao da zatraži Krst Počasne Legije. Tada je imao pedeset sedam godina, njegova žena trideset šest, a ćerka deset.
„Posle procene njegovih raznih dobara, njegovi vinogradi, blagodareći njegovom neumornom staranju, postadoše „glava okoline“ – uobičajen tehnički naziv da označi vinograde koji daju vino prve kakvoće. Mogao je tražiti za nagradu Krst Počasne Legije.“
Da bi ga utešili za izgubljeno kmetstvo, Proviđenje je Grandeu u zaostavštinu dalo posede za koje niko nije znao. Te godine dobio je redom posed gospođe de La Godinijere, rođenu La Bertelijere, majke gospođe Grande, zatim gospodina La Bertelijerea, oca pokojnice i gospođe Žantile, babe po majci. To ga je učinilo najvećim poreznim obveznikom u okrugu.
Gospodin Krišo, beležnik i gospodin de Grasen najbogatiji somirski bankar, bili su jedini koji su mogli da procene vrednost Grandeovog poseda. Grande je bio promišljen i mudar, tako da su njegovi poslovi uvek bili veoma uspešni; niko se nije mogao meriti s njim. Bio je večita tema ljudi koje je zanimalo koliko je njegovo bogatstvo u pokretnim i nepokretnim dobrima.
Iako je izgledao blago, iz njega je često izbijala kačareva priroda, posebno kod kuće, gde se nije kontrolisao. Bio je visok oko 5 stopa (162 centrimentra), zdepast i plećat. Njemu je jedino u životu bilo stalo do njegove jedinice, Evgenije. Bio je veoma oštar prema svojoj ženi i prema drugima, ali i veoma škrt.
„Ovo lice pokazivalo je neku opasnu prepredenost, poštenje bez topline, samoživost čoveka koji je sve svoje osećaje usredotočio u tvrdičenje, i na jedino stvorenje koje je za njega doista bilo nešto, svoju kćer Evegniju, svoju jedinu naslednicu.“
U Grandeovu kuću je dolazilo samo šest ličnosti – sin gospodina Krišoa, koji je bio predsednik somirskog prvostepenog suda i njegov otac, gospođa i gospodin de Grasen (bankar) sa svojim sinom Adolfom za koga su se nadali da će oženiti za Evgeniju i porodičnog opata Taljeranda. I porodice Krišo i de Grasen borili su se za ruku mlade naslednice, a celo društvo je sa zanimanjem promatralo celu situaciju.
Škrti Grande davao je svojoj ćerki i Nanoni specifičan obrok od loja, kao i precizan obrok hleba i namirnica za svakodnevnu konzumaciju. Velika Nanon služila je njihovoj porodici trideset pet godina i trpela je svu škrtost i bahatost gospodina Grandea. Primio ju je u službu kad su je svi odbili i ona je to cenila. Oskudica ju je učinila tvrdicom, zbog čega ju je Grande još više voleo, a ona mu je dozvolila da napravi od nje poslušnu ropkinju. Bila je toliko zahvalna i odana da su se svi čudili. Pripovedač ju upoređuje sa psom čuvarom.
Sredinom oktobra 1819. godine, na Evgenijin rođendan, svi su joj nosili cveće. Od majke je dobijala haljine, a od oca novac koji je svake godine stavljala u fioke i čuvala za brak. Krišo ju je poljubio Evgeniju u vrat i poželeo joj srećan rođendan, zbog čega ju je bilo sram. Adolf ju je poljubio u obraze i predao kovčežić s priborom za ručni rad s njenim inicijalama, što ju je učinilo posebno srećnom i izazvalo ljubomoru i bes kod Krišoa.
Dok su se svi igrali tombole i pretvarali se da su tamo iz prijateljstva, a ne iz ljubavi, Šarl Grande, Evgenijin rođak, stigao je iz Pariza i odmah izazvao interesovanje prisutnih.
„S vremena na vreme, mlada je naslednica kradom pogledala svog rođaka i žena bankareva lako je u tim pogledima mogla opaziti crescendo čuđenja ili radoznalosti.“
Rođak iz Pariza
Šarl je dvadesetdvogodišnji mladić, veoma negovan, uredan, elegantan i bogat. Za razliku od drugih Grandeovih gostiju, oduševljava profinjenošću i Parizom. On je prikazan u kontrastu sa drugim muškarcima, ali i okruženjem uopšte. Njegov izgled odmah je pobudio veliko interesovanje, a Evgenija je odmah pritekla u pomoć svojoj majci i Nanoni da bi njegova soba bila savršena. Dala je sve od sebe da sve bude u skladu sa njegovim potrebama.
„Evgenija je već sada bila uverena da je samo ona sposobna da razume rođakov ukus i misli.“
Dok su žene pripremale sobu, muškarci u salonu bili su jako ljubomorni, a gospođa de Grasen razgovarala je sa Šarlom. Zbog njegovog dolaska pojavile su se napetosti i prestali su da igraju tombolu.
Grande dobiva pismo od svog brata Viktora-Ande-Giljem Grandea u kojem sugeriše da je bankrotirao i da više ne može da podnese sramotu, pa planira da izvrši samoubistvo. Moli brata da Šarlu bude brižan otac, jer mladić nema više nikog na ovom svetu:
„Neka te Bog obaspe svakim blagoslovom za plemenito starateljstvo koje ti poveravam, a ti ga, u to ne sumnjam, rado prihvataš.“
Gosti odlaze svojim kućama, komentarišući dolazak Parižana, koji im ometa planove. Dok su čitavu večer analizirali, Grande je rekao svom nećaku da se odmori i oseća kao kod kuće, a razlozi njegovog dolaska biće rešeni sutradan. Dok je napuštao sobu, Šarl je video bedu kuće u kojoj se nalazio i užasnut se pitao se zašto ga je otac poslao tamo:
„Zašto me, do đavola, otac poslao ovamo? – rekao je u sebi.“
Naviknut na bogatstvo, Šarl se nije mogao prestati čuditi siromaštvu kuće u koju je došao. Nije mogao da veruje da je došao u kuću svog strica. Dok je bio izvan sebe od užasa, čiča Grande je bio besan što mu je brat ostavio sina kao naslednika, jer je mladić bio veoma razmažen, a čiča škrt. Ove dve osobine nikako ne idu zajedno. Evgenija je bila očarana izgledom svog rođaka.
Provincijske ljubavi
Evgeniji je srce zaigralo za njenog rođaka, pa je počela da se sređuje, utezala se čvrsto steznikom i zalizala kosu da bi bila privlačna. Od previše uzbuđenja, prerano se probudila i sela kraj prozora pa gledala cveće u bašti. Ustala je i otišla pred ogledalo i zaključila da nije dovoljno lepa za Šarla:
„Nisam dovoljno lepa za njega. To je bila Evgenijina misao, ponizna misao i rodna patnjama. Jadna devojka nije bila pravedna prema sebi; ali se skromnost, ili bolje rečeno bojažljivost, ubraja među prve vrline ljubavi.“
Čim je čula Nanon, Evgenija je potrčala prema njoj i zamolila je da napravi kremu i tortu za njenog rođaka, ali Nanon to nije mogla da uradi jer nije imala materijala. Devojčica se naljutila jer stanje u kući nije bilo u skladu s Šarlovim potrebama.
Čiča je tog dana odredio istu količinu hrane kao i onog dana kad Šarl nije bio s njima. Iako ga je Nanon na to upozorila, tvrdica nije popustio. Nakon svađe, Čiča i Evgenija odlaze na obalu Lore gde je starac imao posla. Kad je sreo Krišoa, rekao mu je da bi radije bacio svoju ćerku u Loru, nego dao da se uda za svog rođaka. Ta je spoznaja neprijatno iznenadila devojku:
„Radije bi, znaaajte b … b… ba … acio ćerku u Loru nego je daao njezinu braatiću: m … m … možete to s … s … lobodno s … s … svi … ma reći. Ali ne, neka svet saamo b … b … blebeće. Taj odgovor skameni Evgeniju.“
Novine su objavile da se pošteni i ugledni pariški trgovac, g. Grande, upucao nakon što je podneo ostavku na funkciju predsednika Narodne skupštine. Grande je odlučan da pošalje svog nećaka brodom u Indiju da bi bio što dalje od njegove ćerke. Evgenija je doživela nervni slom zbog toga, a njena majka joj je ukazala razumevanje.
Dok je mladić još spavao, Evgenija, Nanon i gđa Grande spremale su „raskošan“ doručak. Devojka je bila veoma uzbuđena i majka je odlučila da sve potencijalne prigovore njenog oca preuzme na sebe. Kad se probudio, Šarl se sredio kao da je živeo na dvoru u Parizu, zahtevajući da mu se za doručak daju jerebice i kaša. Žene su bile iznenađene zbog toga i dale su mu kuvano jaje i margarin, kafu i šećer, šta je čiču jako razbesnilo.
Čiča Grande odvodi nećaka u baštu da mu saopšti vesti o njegovom ocu. Kad mu kaže da se njegov otac ubio, mladić je očajan, ne vidi od suza i neumoljiv je:
„Plač i jauk razlegao se među tim zidinama jezivo i odbijao se u jekama. Obuzete samilošću, plakale su i žene: suze su prilepčive iste kao i smeh.“
Grande to ne može razumeti, jer ga smrt njegovog brata uopšte nije potresla, ali smatra da je njegov brat nesposoban i da se doveo u beznadnu situaciju. Da ne bi morao platiti putovanje svog nećaka u Indiju, čiča osmišljava spletku da natera Krišoa da uradi ono što je zamislio pa tako sve ismejava i na kraju ispostavi da je ipak iskren i ljubazan stric.
Škrti Grande zabranjuje ženama da troše novac na nećaka, srećan je kad ne jede jer oni štede novac, a dok nećak plače u svojoj sobi, starac smišlja poslove. Prodao je vino Holanđanima i Belgijancima za dvesto franaka po buretu. Ovim činom nadmašio je sve Somirane koji nisu uspeli da prodaju svoje, jer čekaju da cena poraste, ali neće porasti:
„Ženo – rekao je bez mucanja – sve sam ih nadmašio. Naše je vino prodano! Holanđani i Belgijanci spremali su se jutros na odlazak, lutao sam po trgu pred njihovom gostionicom, pretvarajući se da sam naivan. (…) Za tri meseca vino će pojeftiniti.“
Evgenija se zaljubila u svog rođaka, a njegova tuga ga je još više približila njenom srcu. Prodala bi sve samo da bi mu ugodila, ali joj njen otac brani i najmanji gest, preteći da će je poslati u opatiju Nojers. Od tog dana ona se oseća kao žena; u njoj se razvijaju ženska osećanja, ispituje očeve postupke i shvata svoju patnju.
Obećanja tvrdice, prisege ljubavi
Dok joj otac nije bio kod kuće, Evgenija se brinula za svog rođaka. Slušala je njegovo disanje, pomagla Nanon da mu pripremi doručak i odvela ga u svoju sobu. Rođak je bio pun suza i očajan i ona i njena majka dale su sve od sebe da se on oseća bolje. Čim se čiča vratio kući, morale su se pretvarati da čiste kuću da se ne bi naljutio jer su se brinule o mladiću.
Čiča nije dao platu čuvaru Kornoljeru iz Frojdfunda, pa je taj čovek došao u njihovu kuću po platu. Usput je donio zeca, par mladih jarebica, nešto jegulja i dve štuke. Ni sada ga Grande ne plaća, već traži od žene njenih šest franaka za robu. Nanon je bilo žao što je gospodar uzeo njegovoj ženi i ono malo novca što je imala:
„Gospođo – reče Nanon koja je stavila crnu kapu i uzela korpu – meni su potrebna samo tri franka, ostalo zadržite, a nekako ćemo izaći na kraj.“
Grande je pozvao porodicu Krišo na večeru. Čiča je počeo svoj govor mucanjem, jer je jednom u životu saznao da mucanje može da posluži za zavaravanje sagovornika. Jednom ga je prevario Jevrej koji je izgubio puno novca. Tada je saznao da mora da manipuliše govorom da bi postigao ono što želi.
Ali, iako je želeo da prevari Krišoa, beležnik je to shvatao i rekao svom sinu, predsedniku Krišo de Bonfonsu, da mu ostavi preostalo objašnjavanje, jer nije želeo da okalja svoj sudački obraz zbog takvog starca. Dok mu je beležnik savetovao, de Grasen je došao u kuću da izrazi saučešće.
Iako nije uspeo da pridobije Krišoa, uspeo je da nagovori de Grasena da preuzme odgovornost za posao u Parizu kojim bi se uklonila ljaga s njegovog imena i rešio bratov dug. Bankar misli da je čiča dobar i da će spaseti ugled svog brata, jer je plemenit, a Grande samo želi da reši sve probleme preko tuđih leđa i zaradi više novca:
„Grande je do srži častan čovek i neće dopustiti da na njegovu imenu ostane ma i najmanja kleveta! Novac bez časti je bolest! Ima poštenja u našim provincijama! Lepo, Grande, veoma lepo. Ja sam stari vojnik, ne znam kako da sakrijem svoju misao; kažem ja iskreno: grom i pakao, to je uzvišeno!“
Širom grada se pričalo o Grandeovoj velikodušnosti i žrtvi koju daje za svog pokojnog brata, pa su sugrađani potpuno zaboravili da ih je juče izdao prodajući vino za koje se zakleo da će prodati zajedno s njima.
Isto veče, čiča Grande se sakrio da potajno proda zlato koje se udvostručilo, tako da može da kupi državne obveznice. Ćerka je videla oca da izlazi iz kuće i otišla je u Šarlovu sobu. Tamo je pročitala pismo mladića Anetei, koje je otkrilo da je ona njegova ljubav i da ju mora napustiti jer mora da ode u Indiju ili Ameriku da bi povratio posede koje je njegov otac izgubio. U pismu pominje i Evgeniju, da bi bilo dobro da se oženi s njom. Devojka ne razume mladićevu hladnoću, opravdava ga i želi da mu pomogne. Mlada je, naivna i zaljubila se u njega.
Evgenija je je takođe pročitala pismo i svog rođaka prijatelju, Alfonsu, tražeći od njega da proda njegove stvari i plati dugove. Kad je pročitala pisma, sažalila se nad Šarlom i otišla u svoju sobu da broji novac koji je štedila za svoj brak, da bi ga ostavila svom rođaku i spasila mu čast. Kad je prebrojala novac, odnela ga je Šarlu i zamolila ga da ga uzme. Isprva je oklevao, ali svejedno je prihvatio, a zauzvrat joj je dao zlatnu kutiju majke i slike svog oca i majke. Razišli su se u uverenju da je njen otac bio siromašan kad je dozvolio da njegov brat umre, a i sam živi veoma skromno:
„Jadno dete – prihvati Charles i stupi jednom nogom u sobu i nasloni se na zid – da je bogat, ne bi bio dopustio da umre moj otac, ne bi vas i majku držao u ovoj nestašici, konačno, sam bi živio drugačije.“
Grande se vratio kući sa četrnaest hiljada franaka. Bio je u veoma dobrom raspoloženju jer je znao da će se uskoro „osloboditi“ svog nećaka, pa je dozvolio da se dečak i devojka druže. Grande je poslao bankara de Grasena u Pariz da sredi poslove njegovog brata.
Šta je više vremena provodio u siromašnoj kući sa Evgenijom i njenom majkom, to ih je više Šarl voleo. Upoznao je, do tada neviđenu, ljubav i jednostavnost. Iako je uskoro morao da putuje, njih dvoje su proveli puno vremena zajedno, čak su se i zakleli jedno drugom na večnu ljubav. Sakrivali su se od drugih i razmenjivali nežnosti i ljubavna obećanja:
„Šarl, ja ću čekati. Bože, pa otac je na prozoru! – naglo vikne i odgurne rođaka koji se približavao da je poljubi.“
Kad je mladić morao da ode u Indiju, čiča se ponašao kao da će mu pomoći u svemu, ali nije mu dao novac za ništa. Mladić mu je prodao svoj nakit da bi platio put. Iako je delovao velikodušno, njegova škrtost je bila dominantna. Jedino o čemu je razmišljao bilo je to kako će da zaradi od bratove i nećakove nesreće.
Iako je morao da otplati dug svog brata, nije ga otplatio ni nakon pet godina, jer je mislio da s vremenom ljudi zaboravljaju na dug, a neki će čak umreti i on će da postane moćan čovek. U Parizu se, u međuvremenu, baveći se Grandeovim poslovima, bankar de Grasen zaljubio u glumicu u pozorištu Madam i ostavio ženu čime se njegova porodica raspala, a njihov sin Adolf više nije imao šansu da oženi Evgeniju. Zbog toga su Krišovi bili veoma srećni, kao i Grande jer bankaru nije ništa dugovao, već je pozajmio novac njegovoj ženi.
Tako Grande nije imao nikakvih finansijskih obaveza prema de Grasenu.
Porodične obaveze
Tri dana pre nove godine, Evgenija i njena majka postale su očajne. Budući da otac svake godine daje ćerki zlatnik i proverava njenu ušteđevinu, znali su da će otac biti besan kad otkrije da je devojka sve dala svom rođaku. Gospođa Grande nije znala kako da spreči tragediju, pa je celo jutro pokušala da odvrati muža na različite načine, ali to joj je pomoglo da samo odloži problem. Dok je Grande neprestano nagovarao svoju ćerku da mu pokaže svoje zlatnike, morala je da mu prizna da ih nema, ali nije mu rekla kome ih je dala ili da je za njih dobila zlatnu kutiju.
Grande nije mogao da podnese ponašanje svoje ćerke, pa ju je zaključao u sobu i osudio je samo na hleb i vodu. Zbog toga se njena majka razbolela. Ćerka ju je redovno posećivala kad oca nije bilo kod kuće, a Nanon im je pomagala na tim susretuma i donosila devojci paštetu da ne jede samo suvi hleb:
„Vi jedete tako malo da vam ova pašteta može trajati i osam dana; a kako je hladno, nema opasnosti da će se pokvariti. Bar nećete živeti na suvom hlebu. Nije to zdravo.“
Gospođa Grande je molila svog muža da popusti svojoj ćerki jedinici za njenu ljubav i prihvati je. Ali bio je veoma tvrdoglav i bezobziran i nije hteo da popušta. On je ignorisao svoju ćerku dok je redovno posećivao samo svoju ženu.
Po gradu se pročulo da je devojka osuđena na tamnicu pa su svi osuđivali Grandeove postupke, ali on njega to nije brinulo. Niko nije znao pravi uzrok celog problema, ali mislili su da je njen otac želi oženiti, a ona to odbija. Ali to nije tačno jer je njenom ocu stalo samo do novca.
Zatim svi počinju da oštro osuđuju Grandeov postupak. Ceo grad, da tako kažemo, izbacio ga je iz zakona, sećali su se njegove izdaje, njegove nepristojnosti i na neki način ga odbacili. Kad bi prošao, svi bi pokazivali na njega šapčući.
Majka je bila na samrtnoj postelji kad je beležnik Krišo upozorio Grandea da će nakon njene smrti deo imovine naslediti njihova ćerka. Beležnik ga upozorava da treba da bude u dobrim odnosima sa ćerkom da njegov novac ne bi otišao na procenu imovine. Kad je to shvatio, Grande je odlučio da oprosti svojoj ćerki, ali videvši Šarlovu zlatnu kutiju, u očima mu se videlo samo zlato i zaboravio je na ćerku. Hteo je da joj oduzme kutiju, ali ona je pretila da će ga ubiti nožem ako to uradi i on popusti. Zbog ovog srčanog prizora, njena majka umalo umire, ali uz pomoć lekara produžavaju joj život do jeseni.
Kad je majka umrla, otac je nagovorio ćerku da se odrekne sve imovine u njegovu korist, šta je ona i učinila. Pripremao ju je za vođenje svih poslova koje je vodio. Takođe joj je predstavio svu svoju imovinu koja je težila sedamnaest miliona franaka. Toliko je bila kod njega i naučila od njega da je pokupila i njegove crte.
Pre smrti, poslednju godinu svog života, Grande je proveo gledajući svoje bogatstvo, divio mu se i zurio u njega dan i noć, kao očaran. Na kraju je umro kad je sveštenik hteo da mu da poslednje pomazanje. U jednom momentu, nepokretni Grande je oživeo kad je ugledao pozlaćeni srebrni krst i umro zbog napora koje je uložio da ga dohvati:
„Kad mu je sveštenik primaknuo usnama krst od pozlaćena srebra da poljubi Hrista, on se strašno napregne u nastojanju da ga dograbi, i taj ga je poslednji napor stajao života.“
Posle njegove smrti, Nanon i Evgenija su ostale same u kući. Povećala je mesečnu platu svojoj sluškinji, koja je sada i jedina njena prijateljica, i Nanon je napokon mogla da se uda za Kornoljera. Postala je veoma poželjna žena i u kuću je dovela još dve verne sluškinje. Evgenija je tako bila okružena četvoricom vernih prijatelja i sluga. Njeno bogatstvo su komentarisali svi iz Nanta i Orleansa:
„Dok je tako jadna naslednica plakala sa svojom starom sluškinjom, u toj studeni i sumornoj kući koja je za nju bila čitav svet, u Nantu i Orleansu nije se pričalo ni o sedamnaest miliona gospođice Grande.“
Tako se to događa na svetu
U Evgenijinoj tridesetoj godini nije bilo radosti. Već je sedam godina živela moleći se za svog rođaka i čuvajući njihovu mladalačku ljubav u srcu. Staro društvo se svake večeri okupljalo oko nje, još se nadajući da će predsednik da je oženi i udvostruči bogatstvo. Dok je svaki dan čekala Šarlovo pismo koje nikad nije stiglo, on je u Indiji sticao bogatstvo za povratak u Pariz.
U Indiji, Šarl se bavio svim vrstama poslova, a najisplativija je bila trgovina ljudima. Trgovao je Crncima i Kinezima, a zbog svog posla uzeo je i pseudonim Karl Šepard. U Indiji je čak ubio neke ljude pa se njegovo srce potpuno zatvorilo i postalo baš poput Grandeovog. Više nije poznavao pravu ljubav i čast, već je bio okupiran samo mislima o novcu:
„Karl Šepard je mogao posvuda delovati hrabro, neumorno, pohlepno, kao onaj koji, u čvrstoj nameri da obogati quibuscumque viis, jedva čeka da zaustavi svoja sramotna dela i da ostatak života provede kao pošten čovek. Na taj način ubrzo je nagomilao veliko bogatstvo.“
Kad je zaradio onoliko novca koliko je smatrao dovoljno za ugledan život u Parizu, odlučio se vratiti kući. To je bilo 1827. godine. Zatim se na brodu Meri-Kerlojan upoznao sa porodicom d’Abrion, bogatom porodicom koja je takođe imala i titulu markiza. Imali su ćerku koju su želeli da udaju bez miraza, ali su je ponudili Karlu i da si tako obezbedi titulu. Njegova taština popušta i on pristaje da se oženi devojkom, odbacujući Evgenijinu ljubav.
Budući da je smatrao da je sestrična siromašna, piše joj pismo u kome se odriče njihove mladalačke ljubavi i govori joj da planira da se oženi devojkom koja je po njegovim merama. Evgenija je slomljena, ali odlučuje da otplati dugove svog strica da bi njegov rođak mogao da oženi markizu. Iako je razorena i razočarana, izgleda kao hladnokrvna i podmukla kao i njen otac.
Obećava ruku de Bonfonsu ako joj učini uslugu. Tačnije, on bi trebao da ode u Pariz i plati glavnicu i kamate koje njen stric duguje poveriocima, treba da preda pismo i kutiju njenom rođaku i sve reši kod javnih beležnika. Predsednik odmah odlazi u Pariz i radi sve što mu se kaže, a kada ugleda Karla, kaže mu da planira da oženi Evgeniju i da je ona veoma bogata. Šarl je iznenađen ovom informacijom i kaže da će onda moći jedni drugima da pomažu:
„Šarl se zaprepašteno zagleda u predsednika. – Sedamnaest … mili … (…) – Slažem se – reče Šarl kad je došao sebi od iznenađenja – mi se, to jest vi i ja, možemo uzajamno pomagati.“
Ubrzo nakon toga, Evgenija se udaje za predsednika, a nakit njenog rođaka daje istopiti i od njega napraviti monstrancu koje je poklonila crkvi. Gospodin de Bonfons postavljen je za većnika Kraljevskog suda, a zatim je postao i prvi predsednik:
„Njen muž, koji se u nekom politički važnom momentu pokazao vrednim, postao je jedan od predsednika suda i konačno, posle nekoliko godina, prvi predsednik. S nestrpljenjem je očekivao nove opšte izbore za ulazak u skupštinu.“
Zaključak
Iako je imao velike ambicije u politici, predsednik de Bonfons nije uspeo da ih ostvari pre nego je umro. Pripovedač kaže da je pre braka predsednik sastavio ugovor kojim mu ostaje sve u slučaju ženine smrti, bez popisa imovine i formalnosti. Zbog toga je uvek imao poštovanja prema svojoj ženi, ali su je druge žene, koje nisu bile svesne njene porodične situacije, osuđivale. Uvek su komentarisale da je sebična jer nije želela da predsedniku rodi naslednika:
„Žene su istakle gospodina prvog predsednika kao uzor delikatnom muškarcu, žalile ga i otišle sve do osude Evgenije zbog njene tuge i strasti, na način na koji one često osuđuju ženu, to jest, najokrutnijom obzirnošću.“
Pripovedač zaključuje da je Evgenija žrtvena i religiozna, da uvek pomaže siromašnima i da nikad nije bila srećna. Ostala je udovica nakon smrti svog muža, a uz nju je opet bila samo Nanon. Kako su je Krišoi obletali, nakon predsednikove smrti, obleće je i porodica markiza de Frojdfonda.
Naziv djela: Evgenija Grande
Ime pisca: Onore de Balzak
O piscu:
Onore de Balzak bio je francuski pripovedač, romanopisac i dramski pisac. Osnivač je realističnog romana.
Rodio se 1799. godine u gradiću Turu, u građanskoj porodici. Htio je postati pravnik, ali je 1820. godine odlučio promeniti život. Raskinuo je veze s porodicom koja mu nikada nije davala dovoljno ljubavi te je odlučio da se preseli u Pariz i posveti književnosti.
Nije brzo ostvario karijeru književnika i nije ostvario materijalni profit kojemu se nadao. To ga je razočaralo pa je odlučio da se posveti poslovnim špekulacijama koje su mu donele mnogo dugovanja. Dugove će otplaćivati tokom celog svog života neumornim radom na području književnosti.
- godine pod svojim je imenom objavio roman „Šuanu“. To je bilo prvo delo u nizu koje je činilo poznatu „Ljudsku komediju“. U dvedeset godina, stvorio je veliki književni opus objaveći preko stotinu dela u kojima je obradio preko 2 hiljade likova.
Njegovi najpoznatiji romani su: „Luj Lamber“, „Čiča Gorio“, „Evgenija Grande“, „Izgubljene iluzije“, „Seljaci“, „Rođak Pons“ i „Rođaka Beta“.
Od dramskih dela, komedija „Merkadet“ prikazana je 1851. godine.
Umro je 1850. godine, u pedeset i prvoj godini u Parizu. Otišao je zadužen, ali i iscrpljen književnim radom.
Vrsta djela: roman
Mjesto radnje: Samur
Vreme radnje: tokom prve polovine 19. veka
Tema: tragična sudbina i život Evgenije Grande
Ideja: bogatstvo i ugled nisu najvažniji
Karakterizacija likova
ČIČA GRANDET:
Ovaj lik sadrži sve karakteristike tvrdice. Okrutan, samoživ i bez osjećaja do kraja se predaje skupljanju bogatstva. Stari vinogradar pritajeno smišlja kuje i čeka, a zatim zgrče svoje zlato zadovoljan što je svojoj zbirci dodao nekoliko novih zlatnika. Zatvorivši se u svoju sobu on ih je gleda, gladi i uživa u njihovom sjaju.
On je neosjetljiv i hladan, nečovječan i pun prezira, ali istovremeno on razmišlja, oprezan je, lukav i pažljiv. Glumeći i pretvarajući se, vara i uništava svakoga. Njegova potreba za novcem pretvara se u opsesiju i strast. “ Tjelesno Grandet je bio čovjek visok pet stopa, zdepast, plećat, sa listovima koji su imali dvanaest palaca u obujmu, jako razvijenih čašica i širokih pleća; lice mu je bilo okruglo, crnopurasto, rošavo; brada prava, usne bez krivina, a zubi bijeli; oči su mu imale izraz hladan i proždrljiv, izraz kakav narod zamišlja u aždaje; njegovo čelo, puno poprečnih bora nije bilo bez značajnih ispupčenja; njegova kosa žućkasta i prosjeda bila “srebro i zlato”. Njegov nos, zadebljao na vrhu, imao je na sebi bradavicu punu žilica, za koju je svijet govorio, ne bez razloga, da je pun zlobe.”
“Svoje misli kazivao je obično kratkim poučnim rečenicama, koje je izgovarao blagim glasam. Četiri rečenice, točne kao algebarski obrasci, obično su mu služile da obuhvati i riješi sve u životu i trgovini: “Ne znam, ne mogu, vidjet ćemo.””
EUGENIE GRANDET:
Kći starog tvrdice uveliko se razlikuje od svog oca. Ona je poslušna i nježna. Zaljubljuje se u Charla i ta ljubav postaje njezin život. Odana je svom srcu i predaje se čežnji da će se jednog dana ponovno susresti s njim. Zbog ove ljubavi ona će se suprotstaviti ocu, steći će čvrstu volju i upornost.
Nakon što saznaje da ju Charl više ne voli ona se povlači, obara glavu, prašta mu i nastavlja živjeti sa razočarenjem i velikom tugom, povučeno i skromno sa sitničarskim navikama svog oca. “Eugenie je doista bila jedna od onih razvijenih djevojaka kakve su obično djevojke građanke, čija ljepota izgleda malo prosta; ali ako je ličila na Veneru, njezino tijelo oplemenjivala je ona kršćanska pitomost koja preporađa ženu i daje joj otmjenost nepoznatu starim skulptorima. Glava joj je bila velika, čelo muško, ali lijepo kao u Fidijinog Jupitera, a oči sive kojima je njen čedni život, ogledajući se sav u njima, davao osobiti sjaj.
Crta njenog okruglog lica, nekad svježeg i rumenog ogrubjele su od boginja, koje su bile ipak toliko milostive da nisu ostavile na njemu nikakva traga, nego su samo uništile mekoću kože, koja je pri svemu tom još bila toliko glatka i tako nježna da je na njoj čist poljubac njene majke ostavljao prolazan crveni trag.
Nos joj je bio povelik, ali je bio u skladu sa njenim crvenim ustima, čije su jako izbrazdane usne bile pune ljubavi i dobrote. Vrat joj je bio savršene obline. Punačke grudi brižljivo pokrivene mamile su pogled i zanosile i zanosile čovjeka; doduše, nedostajala im je oblina koju daje lijepo skrojeno odijelo; ali za znalce ovaj pravi visoki stas morao je imati osobite draži. Eugenie, visoka i krupna., nije dakle imala ničeg i umiljatog što se dopada gomili; ali je bilo one ljepote koju je tako lako uočiti, i kojom se oduševljavaju samo umjetnici.
Slikar koji traži na ovom svijetu lice s nebeskom Marijinom čistoćom, koji traži u svakoj ženskoj prirodi one skromno ponosite oči koje je našao Rafael, one čedne crte lica koje su često proizvod mašte, ali koje samo kršćanski i smjeran život može očuvati ili dati, taj slikar, zaljubljen u tako rijedak model, našao bi odmah u Eugenieinom licu urođenu otmjenost koja samu sebe ne zna; on bi vidio pod vedrim čelom cijeli svijet ljubavi, a u kroju očiju, u položaju trepavica, nečeg božanskog.
Njene crte, konture njene glave, koje izraz zadovoljstva nije nikad iskrivio ni zamorio, ličile su na linije vidika, takoblago povučene u daljini mirnih jezera. Ova fizionomija, tiha rumena, obujmljena svjetlošću kao lijep razvijen cvijet, godila je duši, otkrivala je čar unutrašnjeg života koji se u njoj ogledao, i privlačila pogled. Eugenie se je još nalazila na obali života na kojoj cvjetaju djetinjske iluzije, na kojoj se beru bijele rade s uživanjem za koje se kasnije ne zna.”
“U svojoj tridesetoj godini Eugenie nije još znala ni za kakvu sreću u život. Njeno blijedo i žalosno djetinjstvo proteklo je kraj majke, čije je prezreno vrijeđano srce vječito patilo. Rastavljajući se radosno sa životom ova je majka žalila svoju kćer što ima da živi, i ostavila joj je u duši laku grižnju savjest i vječitu tugu.
Prva i jedina ljubav donijela je Eugenie melankoniju. Pošto je nekoliko dana imala pred očima svoga rođaka, ona mu je poklonila svoje srce za vrijeme poljupca kojeg je kradom primila i vratila; on je zatim otišao, ostavljajući između nje i sebe čitav jedan svijet. Ova ljubav, koju je njen otac prokleo gotovo je otjerala njenu majku u grob i pričinila joj je samo tugu, pomiješanu sa slabim nadama. I tako je, sve dotle, težila sreći gubeći svoju snagu, a ne dobivajući u naknadu ništa.
U duševnom životu kao i u tjelesnom, postoji i udisanje i disanje: duši je potrebno da uvlači osjećanja druge duše, da ih prisvoji, kako bi ih vratila bogatije. Bez ove lijepe pojave, srcu nema života; njemu u tom slučaju nedostaje zrak i ono pati i vene. Eugenie je počela da pati. Za nju bogatstvo nije bilo ni pomoć ni utjeha; ona je mogla opstati samo pomoću ljubavi, pomoću religije, pomoću svoje vjere u budućnost. Ljubav joj je objašnjavala vječnost. Njeno srce i evanđelje ukazivali su joj dva svijeta. Ona je dan i noć provodila sva predana ovim dvjema beskonačnim mislima koje su za nju bile možda samo jedna jedina misao.
Povlačila se u samu sebe, zaljubljena i misleći da je voljena. Bilo je sedam godina kako je njena strast sve ostalo bacila u zasjenak. Njeno blago nisu bili milijomi čiji su se prihodi gomilali, već Charlov kovčežić, one dvije slike koje su joj visjele iznad postelje, nakit koji je otkupila od svog oca i koji je s ponosom podala na pamuk u jednoj ladici ormara, naprstak njene strine kojim se je služila njena mati i koji je svakog dana s pobožnošću uzimala da bi vezla vez koji nikada nije dovršila, koji je otpočela samo zato da bi natakla na prst ovaj zlatni predmet pun uspomena.” “ Eugenie ide na nebo, praćena čitavom povorkom dobročinstva. Veličina njene duše baca u zasjenak njen nepotpuni odgoj i navike njenog ranijeg života.
Ovo plemenito srce koje je kucalo samo za najnježnija osjećanja moralo je, dakle, biti podvrgnuto računima ljudske sebičnosti. Novac je morao predati svoju hladnu boju ovom nebeskom životu i izazvati nepovjerenje prema osjećajima žene koja je bila oličeno osjećanje.” “ Eugenie bila je uzvišena, bila je žena.”
CHARL GRANDET:
Neočekivanim i iznenadnim dolaskom Charla, sina tvrdičinog brata prekida se jednolični život Grandeovih. Svojom ljepotom, aristokratskim ponašanjem i uglađenošću, ali i nesrećom (otac mu se je ubio zbog bankrota) osvaja Eugenino srce. Iako joj se zaklinje na vječnu ljubav, provevši nekoliko godina u Indiji gdje je prodavao i kupovao ljude, on ju zaboravlja. Postaje ohol, okrutan i hladan stavljajući svoje interese u prvi plan.
Ovaj lik je glavni krivac za Eugeninou tragediju. “Da bi se pristojno pojavio kod svog strica bilo u Somiru ili bilo u Froafonu, obukao se što je mogao ljepše, pažljivije dražesnije, da se poslužimo riječju koja je u to vrijeme kazivala naročito savršenstvo neke stvari ili nekog čovjeka.” “Charl je ponio, dakle, najljepše lovačko odijelo najljepšu pušku, najljepši nož, najljepše pariške korice….
Otac mu je rekao da putuje sam i skromno, a on je došao u zasebnom odjeljenju poštanskih kola.” “Samo Parižanin, i to Parižanin iz najotmjenijih krugova, mogao se je ovako urediti a da ne izgleda smiješan, i svima tim ludorijama dati izvjesnu taštu harmoniju, koju je uostalom podržavalo lijepo držanje mladA čovjeka koji ima lijepe pištolje, pouzdan hitac i Anetu.” “Charl je bio pariško dijete, koje su pariški život pa i sama Aneta naučili da sve radi s računom, dijete koje je već bilo starac pod maskom mladića.
On je dobio onaj strašan odgoj društva u kome se, na jednoj večernjoj zabavi, učini mislima i riječima više zločina nego no što se učini zločina koje su kažnjava. U kome dosjetke ubijaju najveće ideje, u kome se čovjek u kome se čovjek smatra pametnim ukoliko ima točno gledište; a tu imati točno gledište znači ne vjerovati ni u što, ni u osjećanje ni u ljude, pa čak ni u događaje; tu se izmišljaju lažni događaji.
Charl je bio čovjek opće omiljen, s roditeljima je bio suviše sretan, svijet mu je suviše laskao, i zato nije mogao imati uzvišenih osjećaja.
GOSPOĐA GRANDET:
“ Gospođa Grandet bila je suha i slaba žena, žuta kao dunja nespretna, spora; jedna od onih žena koje kao da su stvorene da se prema njima rđavo odnosi. Imala je krupne kosti, veliki nos, veliko čelo, krupne oči i na prvi pogled nešto malo sličnosti sa osušenim voćem, u kojem nema više ni slasti ni soka.
Zubi su joj bili crni i rijetki, usta okružena borama, a donja vilica šiljasta i povijena naprijed. To je bila krasna žena. Mada je izgledala smiješna, ova se je žena, koja je u mirazu i u nasljeđu donijela gospodinu Grandetu preko tri stotine tisuća franaka, vječito osjećala tako duboko ponižena, zavisnošću i ropstvom protiv koga joj dobrota njene duše nije dopuštala da se buni, da nikad nije zatražila ni jedne lipe niti ikad učinila kakvu primjedbu na akta koja joj je bilježnik Krišo podnosio na popis.
Ova nerazumna i potajna ponositost, ova plemenitost duše koju je Grandet stalno podcjenjivao i vrijeđao, prevladavala je u ponašanju ove žene. Gospođa Grandet nosila je stalno haljinu od zelenkaste svile koja joj je obično trajala po godinu dana; imala je veliku bijelu pamučnu maramu, slamnati šešir i gotovo nikad nije bila bez kecelje od crne svile. Kako je rijetko izlazila iz kuće, obuću je malo trošila. Napokon nikad ništa nije tražila za sebe.”
VELIKA NANONA:
Velika Nanona bila je jedina sluškinja u obitelji Grandet. Prtimitivna, ali dobra do srži je odana svom gospodaru. Pomalo je škrta i zato joj je Grandet naklonjen. Vrijedna je i poštena te jedina a u kući koja se može i usuđuje suprotstaviti starcu.
Ona je Balzacu poslužila da preko nje otkrije neke nove Grandetove karakteristike jer se u razgovoru s njom on otvara i pokazuje u pravom svjetlu. “Velika Nanona bila je možda jedino ljudsko stvorenje da podnese despotizam svog gospodara.”
“Znajući da procijeni tjelesnu snagu, Grandet pogodi od koliko koriti može biti žensko stvorenje herkulskog stasa, krepko kao šezdesetogodišnji hrast na svom korjenu, razvijenih kukova, širokih pleća, kiridžijskih ruku i pošteno kao što je bila njezina neporočna čednost. Ni bradavice koje su krasile ovo ratoborno lice, ni crveni obrazi, ni razvijene mišice nisu zaplašili tvrdicu. I tako je Velika Nanona je postala član porodice: ona se je smijala, kad se smijao Grandet, bila je nevesela, mrzla se, grijala se, radila je zajedno s njim.”
