Eldina Tulic
Kratak sadržaj
Na početku pripovetke kroz susret naučnika i seljaka Radana Radanovića. Radan nje seljak koji taman dolazi s kočijom punom oruđa i živežnih namirnica, a naučnik ga zaustavlja i ispituje čemu služe sve te stvari koje nosi. Ovde vidimo piščev ironičan odnos prema „naučničićima“ koji bi da se bave selom, narodnim životom i narodnim verovanjima, a da isti narod ne poznaju. Pisac osuđuje grad i njegov odnos prema selu. Iz opisa profesora se vidi šta o njemu i sličnima pisac misli (on je buljav, smušen, omalen, „ostrigane“ brade itd.).
Sledi epizoda u kafani u Dubrovi, gde se čitaoc uvodi u priču. U kafani se pije, smeje, ali i priča o svemu što narod tišti: o dugovima, srebroljupcima, crnom popu.
Sve te priče odraz su narodnih verovanja i praznoverja, ali također pripremaju radnju za sve što će kasnije da se dogodi Radanu. Radan ovde priča o tome kako se odvoio od brata, ali nije imao para za novu kuću i morao je da pozajmi pare od lokalnog zelenaša Davida. Radan ne zna šta da radi i kako će da vrati te pare s ogromnom kamatom.
Kada su se začuli prvi petli dete je nestalo, govoreći Radanu da se moli Bogu i da će da ga upamti. Radan u zoru stiže kući i tu otpočinje druga priča.
Ona je posvećena kapetanu Maksimu Sarmaševiću. Pisac ovde opisuje sliku tog vremena u kojem su predstavnici vlasti bili kritikovani i satirično oslikavani zbog svoje pohlepe i podmitljivosti.Upravo je Kapetan oličenje svega onoga što Glišić kritikuje.
Prikazuje ga kroz ironiju. Sarmašević je ovde opisan kao primer dobrog kapetana, samo zato što ujutro ne dolazi pijan i zato što mu je kancelarija uvek provetrena. Jasno je da se tu radi samo o spoljašnjoj masci lika. Ono suštinsko i moralno izbija na površinu u razgovoru s pandurom Đukom.
Đuka iznova i iznova prodaje seljacima istu glavu šećera, koju oni daju kapetanu za decu, jer “on mito ne prima”. Tako zarađuju i Đuka i kapetan. Đuka dobiva svaku treću paru i time je vrlo zadovoljan.
Svako je svoju ulogu u ovoj prevari odigrao odlično. Kapetan je po okolnim selima držao govore u kojima bi usputno pomenuo koliko puta je od „dragih mu seljaka“ dobio razne lepe poklone, a seljaci bi se posle kod Đuke raspitivali šta bi to oni mogli da mu kupe. Đuka je svakom seljaku, kojem je trebala neka usluga od kapetana, prodavao istu glavu šećera.
I tako u pedeset četiri sela. Iz svake slike, iz svake replike upečatljivo je naslikana pokvarenost i nezajažljivost predstavnika vlasti od najviših do najnižih po rangu.Ipak, najobimnija i najupečatljivija epizoda je ona na slavi kod Davida Uzlovića. Ovde je do izražaja došao sav primitivizam, bahatost, bezobrazluk, manjak stida i morala onih koji se smatraju prestižnima u selu. Popovi neumereno piju, jedu i pevaju s cigankama.
Po odlasku iz kafane, na brodu, pod vodenicom, Radan je ugledao crno dete. Ono se popelo na kola i odlomilo komad šećera s glave koju je Radan kupio po narudžbi kapetana Maksima Sarmaševića.
Bilo je tu i par učitelja, te mnogo drugih ljudi. Ipak, najbitnije ličnosti na slavlju bili su kapetan Maksim Sarmašević i domaćin David Uzlović. Njih dva su tada napravili plan da oduzmu Radanu sve što mogu. Uzloviću se svideo Radanov vinograd, a kapetanu livada – „kakve nema u celoj kapetaniji“.
Kako su se dogovorili tako su i uradili.Radan je od njihove pohlepe ostao unesrećen, osramoćen i siromašniji nego ikad. Od nesreće se propio i jedno veče, tako pijan, sreće kuma Matu, koji je takođe od Đuke kupio glavu šećera. Glava šećera kod Radana budi sećanje na sve loše što mu se desilo, otkako je još prvi put s njom imao posla. I tako rezigniran i očajan on je uzima od kuma i baca u reku.
Epilog se odigrava u kafani „Kod petla“. Tu kafanu je kapatan podigao parama od glave šećera. Iz razgovora Đuke i njegovog poznanika Paje saznajemo da je kapetan nabavio novu glavu i novog pandura za svoj prljavi posao. Đuki je zakinuo 20 dukata od njegovog dela (jer nema poštenja među lopovima). Tada nailazi osuđeni Radan i pita za svoju decu, za koju tada saznajemo da rade kao najamničari. I onda Đuka priča šta se Radanu desilo.
Vlasti su došle da rasprodaju Radanovu imovinu, zbog duga prema Uzloviću. Kada je na red došla kuća, Radan viče nije mogao da se suzdrži. Sav bes i ozlojeđenost su pokuljali iz njega. Radan je ušao u kuću i ubio Uzlovića. Osuđen je na robiju, žena mu je presvisla od muke, a deca rade kao nadničari.
Priopevetka se završava sumorno, poput Radanovog života, u kojem sada vladaju mrak, tišina, slaba svetlost, sumorna pesma…
O djelu
Pišući ovu pripovetku, Glišić je želeo da obelodani kakav je zaista položaj Glava secera milovan glisicseljaka tada bio u srpskim selima, govoreći o propadanju sela, pojavi koja je poznata kao zelenašenje, te nesnalaženju srpskog seljaka u novonastalim uslovima.
U fabuli lektire ” Glava šećera “ postoje dve priče, odnosno dva fabularna toka: jedan prati ponašanje sreskog kapetana, a drugi prikazuje sudbinu srpskog seljaka, koji se našao na udaru lukavih mahinacija kapetana Sarmaševića i njegovih pomoćnika.
Već na samom početku pripovetke ” Glava šećera “ pisac osuđuje ljude koji žele da se bave narodom i selo, a uopšte ga ne poznaju. Uz to ukazuje na pojavu odricanja od svoga roda i naroda, koju takođe osuđuje.
O piscu
Milovan Glišić rođen je 6. januara 1847. u selu Gracu, kraj Valjeva. Pripovedač, dramski pisac i prevodilac. Prvi je uveo selo i seosku tematiku u realističku prozu koja je skoro isključivo humorističko – satirična. Njegova društvena i politička angažovanost došla je do izražaja u književnom stvaranju: njegova proza i drama obeleženi su snažnom kritikom društvenih odnosa na srpskom selu u vreme raspada porodičnih zadruga.
Počeo je studije tehnike na Velikoj školi u Beogradu, ali ih posle dve godine napušta i upisuje Filozofski fakultet. Ni ove studije nije završio jer se bio potpuno posvetio književnom radu i prevodilaštvu. Kao pristalica ideja Svetozara Markovića bio je otpušten iz službe i osuđivan. Njegov književni rad je najintenzivniji od 1875. godine, kada je objavio pripovetku Glava šećera do 1885. godine, kada objavljuje komediju Podvala. Posle 1885. godine, Milovan Glišić se povlači u miran činovnički život, napušta političku borbu i političku aktivnost, vegetira kao stvaralac – sve do smrti, preko dvadeset godina, skoro da ne stvara.
Za Glišićeva života objavljene su mu sledeće knjige: Pripovetke I – II (1879, 1882), Dva cvancika (drama, 1883), Podvala (drama, 1885) i Prva brazda (pripovetka, 1891). Pripovetke predstavljaju najznačajniji deo književnog opusa Milovana Glišića jer je njima najšire zahvatio selo i život na selu. U ovom opusu mogu se uočiti nekolike tematske celine, ciklusi. Veoma su brojne pripovetke u kojima su zelenaši glavni akteri: Roga, Zloslutni broj, Svirač, Glava šećera, Raspis, Šilo za ognjilo. U njima su na udaru piščeve kritike birokratija, ćate, policijski pisari, trgovci i seoske gazde. Posebnu tematsku celinu čine pripovetke u kojima su obrađeni folklorni motivi – narodna verovanja, sujeverje, praznoverice: Noć na mostu, Zadušnice, Nagraisao, Šetnja posle smrti, Brata Mata, Posle dvadeset godina. Iako je humor prisutan u svakoj Glišićevoj pripoveci, neke se po snazi humora koji ismejava nesavestan rad popova, učitelja i policijskih činovnika, te glupost i neukost, posebno izdvajaju: Redak zver, Ni oko šta, Učitelj, Vujina prosidba. Prva brazda je jedina Glišićeva pripovetka u kojoj je prikazana idilična slika života na srpskom selu toga vremena: to je priča o porodici koja je ostala bez muške glave – maloletni sin, svojom prvom brazdom, obraduje majku. Prva brazda je jedina pripovetka Milovana Glišića iz koje izbija ljubav, plemenitost, lepota i sreća.
Pripovedanje Milovana Glišića snažno se oslanja na usmenu pripovedačku tradiciju. Zato kod njega nema osobitih i originalnih stvaralačkih rezultata, ali ima kvaliteta koji ga svrstavaju u red značajnih pisaca srpskog realizma.
Analiza djela
Književni rod: epika
Književna vrsta: pripovijetka
Tema: Kako korumpirani predstavnici vlasti u sprezi sa zelenašima “kulturno” i legalno pljačkaju poštene i naivne seljake.
Mjesto i vrijeme radnje: Vladimiračka kapetanija (danas opština Vladimirci) krajem 19-tog veka.
Ideja (poruka): Naivne i lakovjerne seljake od zelenaša treba da štiti država, a ne da u sprezi sa njima globi seljake.
Motiv za pripovijetku pisac je našao u skupštinskim istupanjima poslanika iz seljačkih redova i docnijih osnivača Radikalne stranke. Naime, oni su u skupštini objelodanili istiniti događaj sa glavom šećera. Ova skupštinska priča poslužila je Milovanu Glišiću kao dobar povod i motiv da progovori o teretu koji podnose selo i seljak i da ukaže, na rijetko satiričan način, na one koji pljačkaju selo i upropašćavaju seljake.
Kompozicija djela
Sadržina pripovijetke izložena je vrlo pregledno, kroz niz epizoda i epizodnih jedinica:
1.
- Radan i profesor.
- Mehana u Dubravi.
- Na brodu pod vodenicom.
2.
- O kapetanima i kapetanu Maksimu Sarmaševiću.
- Obilazak sela Vučevice.
- Obilazak ostalih sela.
3.
- Slavu slavi David Uzlović, ćata opštinski.
- Radan i kum Mato.
4.
- Razgovor između Đuke i Paje (osvetljavanje Radanove sudbine).
Likovi i karakterizacija likova
Likovi: Maksim Sarmašević (kapetan), Radan (seljak), David Uzlović (zelenaš), Đuka (pandur), Paja (Đukin prijatelj)
Radan Radanović – U liku srpskog seljaka Radana Radanovića Milovan Glišić je, čini se ovekovečio pravog srpskog seljaka, koji se teško snalazio u novonastaloj situaciji, te u pojavi ljudi koji su želeli da na nepošten način dođu do novca. Radan je pošten, vredan, marljiv i naivan. Iako su srpski seljaci, pa i sam Radan svesni prevare sreskog kapetana, oni je prećutkuju, nemajući kud.
Svesni su, nažalost svog podređenog položaja, u odnosu na jaki državni aparat, koji je ovekovečen u liku sreskog kapetana i njegovih pomoćnika.
Maksim Sarmašević – Sa druge strane, u liku srpskog kapetana Maksima Sarmaševića, pisac prikazuje korumpiranost vlasti. On je, na prvi pogled, uvek uredan, radan, vodi računa o svom poslu i svojoj kancelariji i formalno je čistog obraza. Prvo je razglasio po celom srezu da ne prima mito ni za šta, ali kako pripovedanje odmiče, vidi se svo njegovo lukavstvo.
Kapetan Maksim Sarmašević je prilično detaljno opisan: čak je detaljno dat i njegov portret, način odevanja, ponašanje u kancelariji. On je upečatljiv primer predstavnika vlasti koji smišlja lukav način da od seljaka izvuče novac. Glišićeva satira najbolje je došla do izražaja u onim delovima pripovetke u kojima se opisuje delovanje kapetana Sarmaševića. Njegovo ponašanje u kancelariji, odevanje, prefinjenost, čistoća, gospodstvenost – u funkciji su satiričnog sagledavanja ovoga junaka: sve one reči, poput Naš lepi kapetan, sadrže notu sarkazma.
David Uzlović – je predstavnik vlasti (seoski ćata) ali i oličenje zelenaškog soja koji pljačka seljake i dovodi ih do propasti. Iz njegovog primera se vidi iz kog se društvenog sloja regrutuju predstavnici vlasti i kako se vlast koristi za lično bogaćenje.
Ostali likovi su epizodni – pojavljuju se samo u nekoj sceni pripovetke, ovlašno su predočeni, naznačena je neka karakterna crta, tu su samo kao ilustracija. Zanimljivo je da se Glišić služi simboličnim sredstvima za predočavanje karaktera junaka. U imenima glavnih aktera priče sadržane su neke njihove osobine. Radan Radanović – vrednoća, radinost, marljivost. Maksim Sarmašević – sklon jelu, voli gozbe (Sarmašević – sarma). U prezimenu Davida Uzlovića je način rada ovoga zelenaša koji svoje dužnike spetlja kao uzom (uzicom), tako da se nikad ne mogu iskobeljati, niti iz duga, niti iz njegovih ruku.
