Lektire.ba - Pomoć pri pisanju lektira
Hajduk Stanko lektira – Janko Veselinović: Analiza i kratak sadržaj

Hajduk Stanko lektira – Janko Veselinović: Analiza i kratak sadržaj

Kratak sadržaj

 Hajduk Stanko Aleksić, ponos i dika Crne Bare, bio je čovek u kome su se preplitala razna osećanja. S jedna strane je bio nežan i pažljiv čovek, pun ljubavi prema svojoj dragoj Jelici, a s druge strane surovi osvetnik, pun mržnje prema neprijateljima i žedan krvi turske.
    Težak život pod turskim zulumom, licemerje i izdaja prijatelja učinili su Stanka takvim kakav jeste. Bio je on nekada nežan kao jagnje, dobar, vaspitan i vredan mladić, umeren u svemu. Umeo je svima da oprosti, a Lazara je smatrao bratom rođenim. Verovao mu je svim bićem i uvek mu sve najbolje mislio i želeo. No, kada Marinko, stari đavo, posejao seme ljubomore i kada je digao ruku brat na brata, optuživši ga uz to i za krađu, u Stanku je nastala velika promena. Nežnog mladića zamenio je strašan div koji vatru bljuje, a iz očiju mu munja seva. Gnevan prema Lazaru, prema selu, a i prema Kruški i Marinku, zakleo se na osvetu. U njemu se nagomilao ogroman bes, toliko velik da umalo nije ubio svog nosioca. Koliki je to bio gnev najbolje opisuje Zavrzanova rečenica: ”Koliki je on junak kad puškom kolje!?”. A nije puška bilo jedino oružje koje je Janko protiv Turaka koristio.. Ubijao ih je puškom, jataganom, sekirom, golim rukama, a ponekad i cepanicom. Prema njima je osećao samo prezir i gađenje. Smatrao je da je od njih potekla njegova nevolja, da nisu vredni života i sve bi ih rado zaklao zubima da je u kom slučaju to i mogao. Ni prema svom starom prijatelju Lazaru nije imao nimalo milosti. Toliko ga je mrzeo da bi ga najradije očerupao, osakatio i nabio na kolac. Bio je nemilosrdan i osvetoljubiv i čovek koji je zaboravio šta znači reč oproštaj.
    Jedina svetlost u mraku Stankove duše i jedino dobro u srcu punom mržnje je njegova ljubav prema Jelici. Koliko god mrzeo i prezirao Lazara, Krušku, Marinka i Turke, toliko je voleo svoju Jelicu. Voleo je više od svega, svim svojim bićem, bezgranično i zauvek. Ona je bila njegovo sunce, njegov mesec, njegova zvezda i njegov cvet. Ljubav koju je osećao bila je jača od svega, pa otuda i nada da će posle svadbe sa Jelicom, Stankov duh konačno smiriti i predati ljubavi, da će iz njega gnev i mržnja potpuno nestati. Ali težak život srpskog naroda pod turskim zulumom i san za slobodom nisu mu dali mira. Otadžbina ga je zvala. U njegov duh se uselilo rodoljublje i želja za odbranom otadžbine.Otišao je u rat ne da bi ubijao iz mržnje i osvete nego da bi odbranio svoju ženu i decu, ali i žene i decu palih junaka. Nije se bojao da umre za svoje ideale. Opet su se u njemu ispreplitala suprotna osećanja, sreća i tuga. Bio je srećan, jer je znao da će umreti časno u borbi za odbranu svojih najmilijih, a tužan jer nije uspeo da zaustavi Turke, što je ostavio nezaštićene ženu i decu i nije dovoljno dugo živeo da bi voleo Jelicu koliko ona i zaslužuje.


    Iako je Stanko bio gnevan i obuzet osvetom, ove grehe umanjuju njegova ljubav prema Jelici i prema Srbiji, pa je zbog toga ostao upamćen kao junak i zbog toga je vredan pomena.
    Roman “Hajduk Stanko” Janka Veselinovića više od pola veka bio je obavezna lektira za učenike osnovnih škola, a poslednjih desetak godina jedan isti odlomak pod različitim naslovima vuče se po čitankama, prvo u šestom, a sad u sedmom razredu osnovne škole , i za njegovu obradu predviđena su dva časa. Posleratna kritika roman “Hajduk Stanko” svrstava u žanr istorijskog romana, iako Veselinović istorijske činjenice krajnje subjektivno, čak bi se moglo reći, navijački ulepšava i namerno izvrće da bi mu u tom poslu mogli pozavideti i bezimeni kompozitori naše epske poezije. Doduše, on se na narodno predanje i bapske priče i oslanjao u svom radu, mada, kažu, da mu je uzor bio i Milovan Glišić. No, vratimo se njegovom najboljem delu, romanu “Hajduk Stanko”. Fabulu za roman J. V. je uzeo od svog druga Jove Aleksića, unuka hajduk Stanka Aleksića, koji mu je preneo legendu “slavnog” pretka u najlepšem svetlu. Čitaoci ovog, bez sumnje, popularnog romana, glavnog junaka, Stanka Aleksića, posmatraju najčešće samo kroz prizmu Veselinovićeve priče, ne upuštajući se u analizu istorijskih činjenica. Istina, može biti da i nije toliko bitno ko je, u stvarnom životu, bio Stanko. Zašto bi nekog zanimao podatak da je hajduk Stanko stvarno postojao, da se u hajduke nije odmetnuo zbog svađe sa Lazarom oko devojke Jelice kako je ovaj zanimljiv zaplet izgradio Veselinović; – da je pljačkao Turke, ali da mu nije bilo mrsko da opelješi i imućnije srpske kuće; – da je i od ondašnje srpske vlasti bio osuđen na smrt; – da mu je kazna oproštena pošto je u boju na Ravnju protiv Turaka poginuo!? Međutim, jeste važno kako J. V. piše. Iako je puno hvaljen za slikovite opise Mačve, istina je da on preteruje u ulepšavanju seoskog života s početka XIX veka kada u mačvansku kuću tog vremena smešta i krevet ako se zna da je u Srbiju prvi krevet stigao, tek posle oslobođenja pod knezom Milošem, u kuću Jevrema Obrenovića, i to ne za njega, već za njegovu kćer Anu, koja se evropski vaspitavala. Etnolozi zameraju mačvanskom piscu i na netačnim pričama o kmetu, sudnici i opštini. Međutim, ne morate biti etnolog. Pogledajte likove ovog roman, i videćete da se nije teško složiti s činjenicom da ih Veselinović, kao i svi predstavnici romantizma, slika u crno-beloj tehnici: na jednoj strani su Stanko, Deva, Surep i ostali hajduci prikazani kao heroji bez ijedne mane – na drugoj – su Lazar, Marinko i Kruško – oličenje zla. Nehotice, pak, u zanosu, Veselinović previdi i poneku lošu karakteristiku svog heroja; bolje reći, Janko nije ni svestan da je osvetoljubivost ljudska mana: – “Najposle” reče, “ja i volim! Neka bar džaba nisam otišao u goru. Mesto jednom, ja ću trima glavama okititi Crnu Baru! Naplatiću se svima o jednom trošku. Priče će pričati o mom hajdukovanju i mojoj osveti!…” Prvo bih ubio Lazara, pa Krušku, pa Marinka. Sve bi drhtalo samo kad moje ime čuje. Sve…”


    Ovo je deo odlomka iz Čitanke za sedmi razred. Prosto ne mogu da verujem da je tako nešto mogao napisati sin sveštenika, Janko Veselinović. Osveta je čin protiv verskih i ljudskih kanona, a sečenje glava nije više ni za filmove strave i užasa, a kamoli za čas lektire u osnovnoj školi. Zar nije dosta to što je familija Miraždžića, potomaka Lazara iz Crne Bare, više od jednog veka morala da u školu šalje svoju decu da slušaju ove gluposti? Po svemu sudeći, stiče se utisak da je posleratnoj socijalističkoj vlasti i književnoj kritici bilo važnije socijal-nacionalističko-boemsko životno opredeljene J. V. – nego ono šta piše. Poruka nadležnim iz Ministarstva prosvete: Izbacili ste iz lektire “Daleko je sunce” Dobrice Ćosića, “Sutjesku” Dušana Kostića, šta čekate sa “Hajduk Stankom”! Janko Veselinović rođen je 1. maja 1862. godine u mačvanskom selu Crnobarski Salaš kao sin sveštenika. Osnovnu školu učio je u susednom selu Glogovcu. Nije voleo školu, pa je po uputstvima svoga oca od učitelja dobijao batine. Međutim, posle toga bio je najbolji učenik šabačke gimnazije (1878), danas – osnovna škola od V do VIII razreda. Potom je upisao bogosloviju, koju nije završio, a zatim učiteljsku školu koju takođe, nije završio. Za tadašnje vreme i to je bilo dovoljno da bude sa nepunih 18 godina učitelj u Svileuvi (Opština Koceljeva). U Svileuvi je upoznao svoju buduću suprugu Jovanku Joku Jovanović sa kojom se i venčao 1881. Godine 1884. je raspoređen u selo Kostur kod Pirota. Odbio je izrazivši želju da u Beču završi telegrafski kurs. Zbog bolesti se vratio u Srbiju gde je nastavio kurs, provodeći vreme po kafanama tako da kurs nije završio. Kasnije je Janko bio predsednik opštine Koceljeva.

Nakon godinu i po dana bio je optužen za proneveru državnog novca, smenjen sa položaja predsednika i uhapšen. Iz zatvora je pušten na intervenciju tadašnje radikalske vlasti u Šapcu, ali se proces godinama vukao po sudovima. Zahvaljujući tome što je već tada bio poznati pisac, kralj Milan Obrenović ga je abolirao. Književnik Veselinović bio je i pomoćnik glavnog urednika lista Srpske novine, odakle potiče i njegovo veliko prijateljstvo sa glavnim urednikom Milovanom Glišićem! Bio je i korektor Državne štamparije, dramaturg Narodnog pozorišta, pokretač i urednik lista Zvezda, urednik listova Pobratim, Dnevni list Pripovedač, romansijer, dramski pisac. Zbog kritika vlasti, bio je više puta u zatvoru. Neuredan život je ostavio tragove, pa je oboleo od tuberkuloze, od koje je i umro 1905. Na njegovoj sahrani su bili čak i Aleksa Šantić i Svetozar Ćorović, koji su zbog toga doputovali iz Mostara.
    Roman Hajduk Stanko je bio najpopularniji srpski roman u devetnaestom vijeku. Janko Veselinovic pored ovog romana istakao i u pisanju pripovjedaka i jedan je od zacetnika srpske seoske pripovjetke.

    Stanko jos veoma mlad ipak je bio razocaran u ljubav i vise iz inate nego iz nekih drugih razloga je otisao u hajduke. Ubrzo se Stanko istakao u borbama sa turcima zulumcarima i postao je veoma postovan od svojih drugova hajduka koji su ga na kraju i izabrali za glavesinu.

    Na kraju romana ceta Hajduk Stanka se prikljucuje srpski ustanicima da se zajedno bore protiv turaka.

Analiza likova

Stanko Aleksić – Stanko Aleksić je stvaran lik, uzet iz naroda, ali Veselinović je taj lik prilagodio potrebama svoga romana, tako da nema puno veze s onim realnim Stankom. Pre svega, on je prvo bio hajduk, pa tek onda domaćin. Na primer, nakon smrti svoga oca, kada su trebali izabrati glavu porodice (starešinu), odbio je da to bude on. Prepustio je starešinstvo Krstivoju. “Moja je gora, majko! A kući treba domacin, a ne hajduk”, pa dodaje i: “Tamo ja idem gde se krv proleva, a barut miriše, mene će ovde ugušiti dim u kući”.

Iako je dokazao neukaljanost svog obraza, on i dalje vidi razloge da bude u gori s ostalim hajducima. Veselinović ga je predstavio kao izrazito pozitivnog lika – kao mladića koji poštuje dom, starije, koji voli svoju ženu i ceni pravog prijatelja. Osim toga, on je junačkog srca i bila mu je čast da brani svoju zemlju onako beskompromisno kako je branio svoj obraz. Stanko ne voli kukavice, ne nalazi opravdanje za izdajice. On je čovek koji ume da voli snažno, iskreno, ali koga zbog tolike ljubavi boli svaka prevara toliko da je nikada ne oprosti, nego čak i osveti.

Jelica – ovako je pisac opisao Jelicu: “Grom devojka! Bila je to lepota, ali ne gospodska, nego junačka lepota. Što ono pesma peva: Struk momački, pogled devojački.” Oko bi joj goru zapalilo. Da uprti četiri momka kao četiri snopa, pa da ih nosi preko sela! A što se rada tiče, o njemu se pričalo! Nije ona samo radila, ona je izmišljala nove i nove lepote u šarama, pa su se u Sevića dom sticale žene i devojke da uzmu prepočetke od njenih radova.”

Dakle, Jelica je bila ne samo lepa devojka smeđe kose i plavih očiju, nego i vredna, snažnog tj. otresitog izgleda, iz pristojne porodice, poželjna prilika svakom momku, iskrena, verna, odana. Nepokolebljiva je i ne odustaje od Stanka, pa i kada mu svi okrenu leđa. Ona je ponosna i neustrašiva, jer na kraju romana kada Stanko Jelicu savetuje da i ona, iako je žensko, mora biti junak, ona mu odgovara: “Imaću srca! Ja sam žena Stanka Aleksića! Ako ne umednem ubiti, umeću poginuti!”

Takva je žena bila Jelica.

Lazar – o Lazaru zaista nema šta puno da se kaže, jer je tokom cele radnje romana samo bežao od Stanka. Bio je uplašen s razlogom. Mada, dok je slušao savete Kruškine i Marinkove, brk mu se zadovoljno smešio. On je kukavica, slabić, zavidan i ljubomoran, ali i naivan lik.

Kruška i Marinko – Kruška je bio Turčin koji je vladao Crnom Barom. Želeo je veću kontrolu i moć i odgovaralo mu je da seljani budu posvađani. Niko ga nije voleo, ali kao što svako mesto i svako vreme ima svoje ulizice, tako je i u ovom romanu tu ulogu odigrao Marinko, čija je jedina želja bila da se dodvori Kruški. Naravno, ni Marinka niko nije voleo, nosio je etiketu “turske ulizice”. Narodu su gori od Turaka bili samo Srbi koji su se Turcima dodvoravali, a takav je bio Marinko. Njegove namere ostaviće posledice po sve učesnike, a naročito po Stanka, koji će doživeti psiholosku promenu lika usled izdaje koju mu je priredio pobratim Lazar. Kruška je lik koji “ne odustaje”. Pokušao je da uhvati Stanka dok je bio u hajdučkoj četi, no nije uspeo. Obojica su krajnje negativni likovi, ali i pokretači radnje u delu.

Ivan – Ivan je bio Lazerev otac. Ivan i Aleksa bili su veliki prijatelji. Usled svađe njihovih sinova, kuće Aleksića i Miraždžića su se udaljile i odnos je biodokrajčen. U sceni kada Stanko ubija Ivana, izbija kukavičluk kao glavna Ivanova osobina. Tada on moli, preklinje, ljubi noge Stanku, poziva na dane iz detinjstva, traži oproštaj, čak ga i sinom zove. Sve to se Stanku zgadilo i nije odustao od osvete i ubistva: “Ali sad, kad ga vidi onako presavijena gde suze lije, gde se vije kao crv pred nogama njegovim, sad mu sve ode. On je mislio svetiti se zlikovcu, pa sad vidi kukavicu. Okrete glavu i pljunu…”

Aleksa – Aleksa je bio Stankov otac. On je, jednom rečju, pošten. Bruku je teško podnosio. Rekao je: “Dve stotine godina je prošlo kako su moji stari udarili temelje onoj kući koju ste vi prokleli! I za dve stotine godina senka srama ne pade na onaj krov! A danas?”.

Vrijeme radnje – pocetak devetnaestoga vijeka.

Mjesto radnje – Srbija, Srem

Glavni lik – Hajduk Stanko

Bilješka o piscu

Janko Veselinović rođen je 1. maja 1862. godine u mačvanskom selu Crnobarski Salaš. Osnovnu školu učio je u susednom selu Glogovcu. Nije voleo školu, pa je na zahtev svoga oca od učitelja dobijao batine. Međutim, posle toga bio je najbolji učenik šabačke gimnazije (1878), danas – osnovna škola od V do VIII razreda. Potom je upisao bogosloviju, koju nije završio, a zatim učiteljsku školu koju, takođe, nije završio. Za tadašnje vreme i to je bilo dovoljno da bude sa nepunih 18 godina učitelj u Svileuvi (Opština Koceljeva).

U Svileuvi je upoznao svoju buduću suprugu Jovanku Joku Jovanović sa kojom se i venčao 1881.

Godine 1884. je raspoređen u selo Kostur kod Pirota. Odbio je, izrazivši želju, da u Beču završi telegrafski kurs. Zbog bolesti se vratio u Srbiju gde je nastavio kurs, provodeći vreme po kafanama tako da kurs nije završio. Kasnije je Janko bio predsednik Opštine Koceljeva. Nakon godinu i po dana bio je optužen za proneveru državnog novca, smenjen sa položaja predsednika i uhapšen. Iz zatvora je pušten na intervenciju tadašnje radikalske vlasti u Šapcu, ali se proces godinama vukao po sudovima. Zahvaljujući tome što je već tada bio poznati pisac, kralj Milan Obrenović ga je abolirao.

Književnik Veselinović bio je i pomoćnik glavnog urednika lista Srpske novine, odakle potiče i njegovo veliko prijateljstvo sa glavnim urednikom Milovanom Glišićem! Bio je i korektor Državne štamparije, dramaturg Narodnog pozorišta, pokretač i urednik lista Zvezda, urednik listova Pobratim, Dnevni list.

Zbog kritike vlasti, bio je više puta u zatvoru.

Neuredan život je ostavio tragove, pa je oboleo od tuberkuloze, od koje je i umro 1905.

Na njegovoj sahrani su bili čak i Aleksa Šantić i Svetozar Ćorović.

Add comment

Oglasi

Kategorije

Oglasi

Your Header Sidebar area is currently empty. Hurry up and add some widgets.