Eldina Tulic
Na sceni je prikazana čista, dobro osvetljena sudnica, po čijim zidovima vise slike važnih ličnosti. S obe strane stoje stolovi sa knjigama. U sudnicu ulazi David, malen, nizak i suhi čovek. Gega se dok hoda jer mu je jedan noga malo kraća. Ima svetle oči i sedu kosu jer mu je preko 50 godina. David je pomalo prevarant i ne može mu se verovati. Može da menja svoj glas, čas da plače poput deteta, čas da laje ili kukuriče kao petao.
Dok je ulazio u sudnicu, David se prekrstio te unio jazavca u svezanoj vreći. Podravio je suca sa „Dobar dan, glavati gospodini!“. Sudija se mramljajući zadubio u knjige, a pisarčić nervozno tipkao pognut na stol. David ih još jednom pozdravi, a onda sam sebe pogrdi što ih uznemirava jer gospoda očito imaju posla. Najbolje da se osloni na zid i čeka. Sudija se prene i pita tko je to, a David ga opet s poštovanjem pozdravi oslovivši ga s „Glavati velevlažni carski gospodin“, a onda pita kakva je to kuće gde „se ni Bog ne prima“. Sudija ga ušutka, pa David ušutka njega i kaže da najlakše da se nekoga ušutka. Sudija ga pita zar će on njega učiti pristojnosti, a David se pretvara da on to ne bi nikada. Krene da se rukuje sa sucem u znak pozdrava, ali sudija odbije kao da je David nevredan rukovanja s njim. David pita sudiju kako je, kako mu je supruga, da li su svi zdravi, a sudija pita Davida da li je on zdrav. David kao da ne razume (ili se pravi da ne razume( uvredu, pa kaže da je fala bogu zdrav, on i žena. Sudija ga pita šta je njemu, odakle je, kako se zove. David se predstavi.
On je David Štrbac iz Melina kraj Banja Luke iz zemlje Bosne. Kaže i adresu koju je sud bio zapisao. Sudija ga pita što mu je u vreći, a nakon što David odgovori da nosi jazavca, ovaj ga pita što će mu jazavac. David tuži jazavca jer mu je pojeo sav kukuruz na njivi. Sudija još nije čuo takvu budalaštinu. Odakle mu je samo došlo u glavu da tuži jazavca? David kaže da je to red i zakon. Dobro on zna što je red. On i baba svaku noć su sjedili kraj ognjišta i proučavali zakon. Sudija pita zna li onda baba što, a David kaže da toliko zna da bi mogla da bude kadija, sudija, nasred Banja Luke. Mogla bi sama narodu pravdu deliti, samo kad bi bila pismena.
Sudija se pravio da ne može da veruje, pa David nastavlja pričati koliko je učena njegova baba. Dok je odlazio na sud, pitala ga je kako misli da tuži tog jazavca, on je rekao da ga misli tužiti nadugo i naširoko. Ali nju je zanimalo na koji sud ide, pa kada je David rekao da ide na okružni, ona plane da je glup i da svatko zna da treba najpre da ide na njihov mali, seljački sud, pa ako tamo ništa ne bude, onda na „okrugli“. Pouči ga da, kada dođe na seljački suda, da mora da vikne „Dobar dan glavati gospodine!“, a kada ode na veliki, „okrugli“ sud, onda mora duboko da se pokloni. David joj kaže da nije on mlada da se klanje, ali ona ga ućutka i kaže da mora da se pokloni i iz svega glasa kaže „Dobar dan, velevlažni gospodini!“.
Sudija s podsmehom kaže da Davidu da mu je žena, bogme, baš učena. Pita ga gde li je naučila toliku nauku? David kaže da se mnogo družila s kneževom ženom. Idu njih dve često u žandarsku kasarnu, pa mora da je učila i od oružnika i od kneginje. Njegova žena sedne nasred kasarne, pa tamo pije, puši i uči. Davidu se čini da cela zemlja tako uživa otkako je car usrećio njihovu zemlju, samo je on jadan i nezadovoljan. Sudija ga pita šta je njemu krivo napravljeno u ovoj zemlji, a David plačući kaže da mu ništa nije krivo napravio sud, već ovaj lopov u vreći. Sudija mu kaže da ne tuče tog jazavca u vreći, već neka ga priveže za nogu stola.
Jazavac se otimao dok ga je David vadio iz vreće. Izmicao mu se pa ga je i ugrizao, sve dok nije uspeo da se izvuče iz Davidova jakog stiska, pa potrčao sudnicom. Jazavac se kostrešio, pokušavao da umakne kroz prozore, ali ne kraju opet nađe pod Davidovim nogama. Ovaj ga zgrabi i sveže. Sudija pita što je uopće vodio jazavca na sud, što ga nije još na njivi ubio. David kaže da bi to i učinio, kada ne bi poznavao ovdašnji zakon. On ga zna i neće preko njega. Jedne godine, dok ga još nije poznavao, na toj istoj njivi ubio je jednog jazavca. Ulovio ga je šumar i naplatio mu kaznu 5 forinti. Šumar mu kaže da to ne sme više da radi, jer ovdašnji zakon štiti jazavce. David jadan ništa nema nego krezubu babu i malo njive, koju je ovaj jazavac uništio. Plače dok to priča, a pisarčić ga pita kako mu se zove njiva. David tare suze i kaže da se zove „ni Davidova, ni carska, ni spaiska“. Sudija mu se nasmije, pa mu David objasni što se tako zove. Njegova je jer ju je on krčio, oko nje je carska šuma, pa ovo malo što je David iskrčio, isto je carska zemlja jer je na njoj nekad bila šuma. Onda se javio spaija koji je rekao da je to dio zemlje koji je vekovima spaiski, a kako David ne zna što je pravedno, on ju je nazvao tim čudnim imenom. Ali čini se da nije ničija, nego od ovog lopova jazavca. Zato David moli sud da jazavca što teže osudi, jer taj sud je njega i do sada oslobodio mnogih nevolja.
Sudija ga pita kakvih nevolja, pa David stade objašnjavati da je imao sina. Mladog i snažnog, ali naopakog i zločestog. Uzeli su ga u vojsku i poslali u Grac, a onda su lani došli iz vojske, donesli mu crnu knjigu i tri forinta jer mu je sin poginuo, pa je to bila nagrada porodici. David jaukne od radosti, a žena i deca počnu da plaču. On vrati te novce carevini, jer mu nije bilo pošteno da uzme nagradu kad je carevina zaslužna što ga je spasila od sina, napasti. Nadalje, David je imao i kravu, debelu i dobru, ali nosila je samo štetu. Svake godine bi skočila preko plota i satrla mu ljetinu. Odjednom, jedne godine, dođu mu poreznici i uzmu mu kravu pa je daju carevini, da se ona muči s njom. David sa zadovoljstvom pristane da mu se krava uzme. Imao je David i četiri koze. Bile su jako žive, pa bi prolevale mleko nakon što bi se pomuzle. Opet su došli poreznici i ponudili mu da ga reše te muke s kozama, pa ih odvedu cariniku da se on s njima muči. David i porodica odahnu i rado poreznicima daju svoje koze. Tako je Davidovoj porodici na kraju ostao samo jedan prasac. Bio je dobar, debeo prasac, ali i on im je činio štetu. Jeo im je kukuruze, tikve i misirale. Htio je David da ga udavi, ali se onda seti poreznika, pa i prasca njima dade, samo da se oslobodi muke.
Na sve to pisarčić prokometira da je David isti kao i svi bosanski seljaci. Danas carevinu uzdiže u nebesa, a sutra bi digao bunu protiv nje. David se na to uvredi i celi razjapuri, kuneći se da bi i sopstvenu glavu položio na ovaj sud. Moli suca da ga oslobodi i ove nesreće od jazavca, kako ga je oslobodio i od svih ostalih životinja koje su mu činile štetu. Pita hoće li više početi da osuđuju tog jazavca, a sudija mu se nasmeje i prozove ga ludakom. Ali David se usprotivi, rekavši da ako ne osude jazavca da će on morati da skoći u Vrbas, jer neće smeti ženi da izađe pred oči.
Žena koju je oženio dva puta je bila udovica pre nego se za njega udala. On ju je „čak iz treće ruke dobio“. Sva je naopka i zločesta. Dolazi iz popovske loze, pa je i učena, ali je i ljuta. Tužio se čak i popu da je izgrdi, ali budući da nije venčana, pop tu ne može ništa. Sudija se začudi što nije ženu oženio, ali David se opravda da pop traži puno za venčanje. Traži 40 forinti, a njegova žena ne valja ni za pet. Sudija mu predloži da je onda otera. Ako nisu venčani on sme da je otera. David bi to možda već bio i učinio, ali mu je žao žene i nekako ga je sramota. Slatka mu je i draga, jer je nevenčana žena uvek slađa od venčane. Dobra mu je ona, ali je opasna kad se razljuti. Razljutila se i sada i rekla mu da joj ne dolazi živ na oči, ako sud ne osudi jazavaca na vešala ili na zatvor u Zenici. Zato David još jednom moli sud da tog lopova što teže osudi.
Pita ih što im je on jadan skrivio ako im je draži taj jazavac, koji ne priznaje nikakvog suda ni zakona. Sudija ga pita kakvu pravdu traži. David se malo zbuni i kaže da je nešto načuo u čaršiji. Pisarčić ga prekine i oni se posvađaju, pa sudija naredi Davidu da napokon kaže što je čuo. On kaže da će im reći ako osude jazavca, pa znatiželjni sudija i pristane, samo da David ispriča šta je čuo. David je najpre morao da sedne, a onda je ispričao da je čuo kako gazde traže da se narod više ne zove samo Srbovi, već i „srpski, prekoslavni, školski, crkvenski…“. Neki dan, kad je David pošao na pazar, gazda Stevo ga je pitao da li je on taj „srpski, prekoslavni, školski, crkvenski…“, a David ga je pitao šta je to? Je li to neka nova vrsta vere? David kaže da je on Srb, a gazda se naljuti i kaže da mora da bude onakav, pravi Srbin, jer tko nije Srbin, on je „Švabo, Šokac, špijun, izdajnik!“.
Sudija upita Davida da li su oni seljaci zadovoljnu, a ovaj kaže da jesu. Jest da ih je pritisnulo sa svih strana, pa im je od miline teško disati, ali najviše ga je pogodilo kada su ga optužili da nije Srb. On da nije Srb? Ima više od 25 oka, a kada se Srb u njemu napuše i više. Sudija primeti da je David „čudnovat stvor“. David nastavi pričati da ga je gazda Stevo nazvao izdajnikom, pa je on onda odlučio i da izda. Sudija ga pita šta je to šta želi da izda, ali se Stevo suzdrži, od straha da ga gazda ne ubije. Stanu da ga nagovaraju, pa ih David pita ima li kod njih škola zvana „terezijanska“. Sudija potvrdi. Tamo se školuju barunski, grofovski i carski sinovi, a David je načuo da se tamo školuju i deca najvernijih carskih službenika, koji će kad odrastu, vladati carevinom. U toj školi se uče i sinovi navećeg gazde u Bosni. Sudija kaže da je sve to dobro, ali se David pobuni. On kaže da su njihovi gazde pametni, ali da će njihovi sinovi da budu još pametniji kad se vrate iz škola. Onda će da nastrada sama carevina, kada se oni sa svojim spisima vrate svojim očevima. Nitko tada neće moći da spasi carstvo. Zato David preporuča da odmah donesu zabranu da takva deca idu u škole.ž
Sudija i pisarčić nisu razumeli što David hoće da kaže, a pisarčić zaključi da je ovaj bena. David se naljuti i kaže da on nema pravo zvati ga tak,o kad ga ne pozna. On je tu tek jedan dan i već im svima zna imena, pa sigurno nije bena. Sudija mu kaže ako pogodi ime pisarčića, da će da osudi jazavca, ako ne, da mora da ide sa suda. David mu kaže da mora da osudi jazavca pogodio ili ne, pa se dogovore da će, ako pogodi, teže da osudi jazavca. David se ustane, stavi pa skine kapu, pruži ruku pisarčiću i pozdravi ga imenom Dane. Svi se iznenade kako mu zna ime. David objasni da on ima dosta godina i dosta iskustva. Hodao je po svetu i pritom dosta toga opazio. Tako je vidio da se je ispod Banje Luke svakom drugom čoveku ime Ćetoje ili Nedo. Iznad Glamoče, svi se zovu Sava, a u Lici, svi se pozdravljaju s Dane ili Mane. Budući da je po govoru shvatao da je pisarčić dete iz Like, pogodio mu je ime. Pisarčić nije mogao da veruje. Njegovom bratu ime je Mane, a u njegovom selu ima ih još bar pet-šest koji se zovu kao njegov brat i on. Svi se slože da David nije budala, ali sudiji zato nije jasno kako može da tuži jazavca.
David zna da postoji carev zakon koji obuhvata i jazavce, što priznaje i sudija, ali je svejedno nekako nezgodno da tuži životinju. Kod tuženika sud treba da zna koliko ima godina, da li je oženjen, ima li decu, koje je vere… a to ne mogu da saznaju od jazavca. Na primer, koje vere je jazavac, pita sudija, a David odgovara da on nema vere, jer mu inače ne bi dirao u sirotinju. Sudija ga podrugljivo pita je li jazavac oženjen, a David odgovari da jest i da ima dece, puna ih je njegova njiva. Sudija pita kojim jezikom govori taj lopov. David nije znao, pa je rekao jazavcu da slobodno progovori pred sudijom. Sudija sada pita koliko ima godina, a David kaže da nije star. Još je mlad. Sudija je tražio da mu pojasni, a on kaže da je jazavac došao kada i ova vlast, pre 24 godine. To zna po tome jer oboje jednako diraju u tuđu sirotinju. Sudija se prene, a David ispriča. Zbunio se i ne zna šta govori. Pisarčić posumlja da se taj čovek pretvara, a David kaže da im je na sva pitanja odgovorio, sad ima da osude jazavca. Sudija napomene da im još nije rekao njegovo ime. Ime mu je Jolpaz Davidov. Tako ga svet zove. Kaže im i njegovu adresu.
Sudija se napokon digne i kaže da osuđuje jazavca s dvadeset godina teške tamnice u Zenici. David skoči od radosti i udari jazavca po njušci, počne da mu se ruga što je osuđen. Sudija pita Davida da li je srećan što je jazavac osuđen, a on kaže da jest. Carevina ga je napokon ogolila kao prst. Problem je jedino – tko će platiti štetu koju mu je napravio ovaj jazavac iz carske šume. Sudija mu, smijuljeći se, da malo novca, a David pita da to nije neka milostinja kad je tako malo. Sudija kaže da je to odšeta. David stane nešto govoriti što sudija nije mogao da razume, pa ode po nekoga tko će da razume što ovaj govori.
Za to vreme, David je šetao po sudnici i gledao slike. Stane pred jednom pa pita tko je to. Pisarčić odvrati da je to njihov car. David kaže da to nije njegov car. On bi bio sretan kada bi slika njegova cara bila na zidu, ali su njegovi carevi davno pomrli. Bilo bi dobro kada bi se izrodio još koji njegov car. Pisarčić mu kaže da im je svima dobar i ovaj, a David primeti da bi bio i bolji kada bi im ukinuo sve te namete.
Sudija se vrati u sudnicu s doktorom. Traži ga da pogleda Davida koji se jedan čas čini malo glupav, a drugi izrazoto bistar i pametan. Doktor ga s visoka pogleda pa ga pita kako se zove, ali David kaže da je pristojno najpre da se pitaju za zdravlje. Doktor se naljuti, pa David kaže svoje ime i adresu, kako je zapisano u sudu. Doktor nastavi da ga ispituje ima li ženu i decu, a on kaže da ima ženu i dva muška i dva ženska deteta. Pita dalje što je tužio jazavca, a David odgovori jer mu je izjeo njivu. Doktor mu kaže da je budala jer je tužio životinju, tko uopće tuži životinje? David kaže da je to sve po zakonu njegova cara. Onda doktor stane da ga mjeri nekim spravicama, pa se David potuži zar se pameti meri po gradima? Doktor šapne „četrdeset“, pa se David uvredi jer se čini da je on četrdeset gradi budala? Pisarčić to potvrdi, a David se isprsi pred svima, dok mu je u oku zasjala suza. Kaže da on nije budala, već u njemu ima milijun srca i milijun jezika. Sve njih on je danas isplakao pred ovim sudom, a onesu se umrtvile od sve „miline“ i „dobra“ koje im je ova država dala, pa jedva da i dišu. Svi su ga gledali zabezeknuto, a on ih pozdravi i ode.
O djelu
Kočićevo djelo nastalo je prema istinitom događaju, ali i stvarnom čovjeku Davidu Štrbcu (kako se naziva i glavni lik u delu), koji je živeo u Kočićevom rodnom kraju. Taj čovek je odista bio tako osebujan kakav je predstavljen i u delu. Jednom prilikom, tužio je jazavca koji mu je pojeo kukuruze na njivi, praveći se da nije baš bistar kako bi ga uopšte pustili na sud, a onda i presudili u njegovu korist. Kako se spominje i u drami, stvarni David takođe je posedovao zemlju koju je zvao „Ni Davidova, ni carska, ni spahijska“, baš kako je u drami navedeno. Taj naziv samo je dio satire koja kroz humor ismejava i osuđuje tadašnju (Austrougarsku) vlast koja je tada vladala Kočićevim krajem i celom državom.
Čitalac je kroz celi tekst razapet između smeha i suza. Lik Davida savršeno je komično prikazan, ali njegova situacije je i više nego tužna. Upravo njegova komika izaziva tugu. To je čovek koji nema ništa pa je rešio da će svojim intelektom, kojeg vešto skriva, a uz pomoć taštine sudija, da napakosti celom sudu i za sebe izvuče korist. Ta korist nije toliko novčana satisfacija, koliko užitak sramoćenja sudija i suda.
O piscu
Petar Kočić rođen je jednog junskog dana 1877. godine,godinu dana uoči Berlinskog kongresa koji je Bosnu i Hercegovinu dao na upravu Austriji na trideset godina. Rodio se na Zmijanju, selo Stričići, u Bosanskoj krajini, u brvnari bez prozora, u onom herojskom kraju koji nikad nije bio pod kmetstvom. Petra je prvi čovjek u svom rodu koji je sišao sa planina i otisnuo se u svijet. Bilo mu je dve godine kad je izgubio majku, njegov otac, sveštenik Jovan, iz duboke žalosti za ženom, napustio je kuću i dijecu i otišao u manastir Gomionicu i postao monah Gerasim. Iz baba – Vidine škole kraj ovaca i goveda krenuo je Kočić po očevoj želji u manastir Gomionicu da uči čitati i pisati kod polupismenuh, bistrih i rodoljubivih kaluđera. U manastiru je završio dva razreda osnovne škole (više ih tamo nije ni bilo). Ostala dva učio je u Banjaluci. Po završetku osnove škole 1891. godine Kočić je po očevoj želji krenuo u Gimnaziju u Sarajevo. Otac je sanjao o tome da mu stariji sin postane sveštenik i da time nastavi porodičnu tradiciju, ali Kočićeva priroda borca nagoveštavala je da se očevi snovi neće ispuniti.
Posle sudara sa školskim vlastima Kočić je 1895. godine prešao u Beograd. Tamo je iste godine završio četvrti razred Gimnazije i upisao se u peti. Gimnaziju je zavšrio u junu 1899. godine i otišao u Beč da studira slavistiku kod čuvenog profesora Jagića. U Beču Kočić ulazi u krug studenata Bosanaca i počinje da se bavi literaturom i nacionalnom borbom.U kružoku Pavla Lagarića napisao je Kočić svoje prve radove. Prva zbirka njegovih pripoveaka pod naslovom S planiine i ispod planine pojavila se u Sremskim Karlovcima 1902. godine. Ovom zbirkom u srpsku književnost ušao je pisac “od talenta, od stvarnog i originalnog talenta”. Dve godine kasnije pojavljuje se druga zbirka koju Kočić posvećuje “uspomeni genija Đure Jakšića”, najznačajnija novina ove zbirke je poznata satirična aktovka Jazavac pred sudom.
Kočić je u junu 1904. godine apsolvirao filozofiju i zatražio službu od srpskog ministarstva prosvete.Postavljen je za profesora srpskog jezika i književnosti u učiteljskoj školi u skoplju. Privlačila su ga stara ognjišta srpske slave i veličine.Ubrzo je došao u sukob s onima koji su ugnjetavali nezaštićene u novoj sredini i u kasnu jesen 1905.godine napušta Skoplje i odlazi u Sarajevo. U Sarajevo je stigao kao poznat književnik i publicist. U svojoj Bosni razvija široku političku i kulturnu aktivnost zbog koje su ga okupacione vlasti gonile. Tako je bio protjeran iz Sarajeva. Ali Kočić ne miruje. Odlazi u Banjaluku i u svojoj Krajini pokreće list “Otadžbina” sa namjerom da oko sebe okupi sve nacionalno svjesne borce. Ipak policija ga nije ostavljala na miru. Od oktobra 1907. do 1909. Kočić s manjim prekidima tamnuje po raznim austrijskim robijašnicama.
Po izlasku sa robije veliki pjesnik Bosanske Krajine opet se vraća litaraturi. Početkom 1910. godine obavljuje u Zagrebu zbirku pripovjedaka pod naslovom Jauci sa Zmijanja, a već iduće godine i svoju homorističko – satiričnu propovjetku Sudanija. Krajem 1912. godine počeo je da osjeća brzo napredovanje progresivne paralize. Borba za oslobođenje i ujedinjenje otpočinje upravo one godine kad je pisac osjetio da je teško bolestan. Morao je da se leči onda kad je trebalo da se bori. Pred sam početak prvog svjetskog rata 1914. godine Kočićevi prelaze u Beograd i Petra smještaju u duševnu bolnicu. I nestao je tiho, nečujno, u praskozorje jednog avgustovskog dana 1916. godine u porobljenom Beogradu. Nekako pred smrt on je sa uzdahom rekao: U ropstvu se rodih, u ropstvu živjeh, u ropstvu vajme i umrijeh. Prijatelji su ga ujutru našli u mrtvačnici.
Često se govorilo da je Kočić Borac bacio u sjenu Kočića Pjesnika. Ne treba pjesnika i borca suprostavljati jednog drugom; da nije bilo jednoga ne bi bilo ni drugoga. Kočić je počeo da piše iz potrebe da se bori i sve svoje osobine kao čovjeka i borca sa strašću je preliovao u svoje ličnosti. njih je dosta:duhoviti, prevejani i kompleksni David Štrbac, šaljivi, hvalisavi i tragični Simeun Đak, surovi i mračni mrčajski proto, zaneseni Relja Knežević..
Književni rod: Drama
Književna vrsta: Satira
Tok događaja: hronološki tok događaja
- Tema: Tuženje jazavca od strane seljaka Davida Štrbca, zbog krauništavanja polja kukuruza.
- Motivi: borba za pravdu ;
kritikovanje i ismijavanje tadašnje vlasti
Ideja: Pravda će kad-tad izaći na vidjelo i svi će dobiti ono što zaslužuju.
Vrijeme vršenja radnje: vrijeme Austro-ugarske okupacije
Mjesto vršenja radnje: selo kod Banja Luke
Tema: Tuženje jazavca od strane seljaka Davida Štrbca, zbog krauništavanja polja kukuruza.
Motivi: borba za pravdu ; kritikovanje i ismijavanje tadašnje vlasti
Ideja: Pravda će kad-tad izaći na vidjelo i svi će dobiti ono što zaslužuju.
Etape u razvoju radnje:
Uvod: David ulazi u sudnicu i upoznaje ih sa svojim slučajem.
Zaplet: U trenutku pričanja sa sudom, jazavac iskače iz vreće, trči po sudnici, ali ga vrlo brzo hvataju i vraćaju u vreću.
Vrhunac: Malo suludo, sud optužuje jazavca na 20. godina tamnice u Zenici, a David skače od sreće…
Rasplet: Sudac zove doktora da pregleda Davida, ali se on vrlo brzo naljuti i izlazi iz sudnice.
Epiteti: svijetla sudnica, debela knjižurina , malo dijete, prežalosna majka, slavni sud, pametna žena, mlada žena, zelene grane…
Hiperbola: “David uzdiže sud do neba”
Kontrast: Sudija u jednom trenutku misli da je David budala, dok u drugom ga smatra bistrim i učevnim čovekom.
Likovi: David, sudija, pisarčić, doktor, jazavac
David Štrbac je lik koji nosi najviše osobina bosanskog seljaka, od buntovnosti i prevejanosti do ulagivanja i lukavstva. Surovost života učinila je da se njegova raspoloženja prelivaju jedna u druga, da se mijenjaju najčešće svjesno, a katkad i nesvjesno, ali uvijek s određenim ciljem: ismejati predstavnike austrougarske okupatorke vlasti i izliti na njegovu glavu sav žuč i sav jad. Zato on nije sam predstavnik seljaka iz Stričića,on simbolizuje sve seljake u pokorenoj bosni koji zasigurno jesu manje obrazovani od okupatora,ali su veći kao ljudi i imaju čojstva više no stotinu okupatora .Kočić je u Davida Štrbca ugradio u svoju jednu osobinu-svijest da se pred sudom ne govori samo u svoje ime, već u ime čitavog bosanskog seljaštva i da pred sobom nema samo dva sitna činovnika okupatorskog režima već čitav režim, i više od toga – državu koja iza njega stoji, i još više -ropstvo uopšte. Ova svijest je Davida postavila daleko iznad običnih svakodnevnih seljačkih nevolja: nerodice, suše,poplave, postavila ga je u centar opšteseljačkih briga, patnji, njihovih bolova i njihove nesreće. David svojom riječi, grimasom i gestom podvrgava podsmijehu čitavu okupatorsku vlast. U Davidovom stavu prema životu i njegovim postupcima ogledaju se osobine jednog naroda koji se vijekovima razvijao pod pritiskom ropstva. Ako čovjek nije u mogućnosti da se bori protiv jačeg fizičkom snagom, onda će učiniti sve da se bori nadmudrivanjem. Kočić u kratkim i ritkim rečenicama Davida Štrpca prikazuje ukletost sudbine bosanskog seljaka. Za šumu kaže:”Za turskog suda svačija,ničija šuma,a danas :carska šuma”.A njivica koju jazavac pljačka nije “ni Davidova,ni carska,ni spahijska”.U gradaciji koja ubrzano ide ka svome paroksizmu David nabraja čega ga je sve oslobodio “slavni sud”. “Oslobodio” ga je svinjčeta, koze i krave. I najzad ona sa bolom kaže da ga je sud “oslobodio”sina,kojega su uzeli u vojsku i odveli u Grac gdje je za godinu dana umro. Vrhunac bola, dostojanstva i ponosa predstavljaju ove njegove riječi: “Lani oko časni veriga donese mi knez crnu knjigu i tri vorinta. Davide, umro ti je sin pa ti carstvo šalje tri vorinta. To ti je nagrada. O dobre carevine, krst joj ljubim!-lijepo ja jauknu’ od radosti, a žena i djeca zaplakoše. Brate kneže vrati ta tri vorinta carevini .Pravo će biti i bogu i ljudima da carevina uzme sebi ko, reć’ ćemo, kasti, neku nagradu, jer je ona mene od napasti oslobodila. “Ova velika tagika, tek obložena providnom skramom humora, peče nagoni suze na oči, budi bijes u srcu i angažuje čitaoca u visoko moralnom smislu . David Štrbac je koncipiran tako da bude grč bijesa i bunta protiv okupacije.
Davidova žena – Na osnovu Davidovog opisa saznajemo sledeće karakteristike: naopaka, zločesta, “..učevna žena.” , “Kršna, naočita, mlada k’o kap.”; Pričalica kao i muž, mahaluša, ljutica.
Pisarčić je pametan i učevan čovjek, zbunjen ovim slučajom kao i sudija.
