Pop Ćira i pop Spira – Stevan Sremac

Kratak sadržaj

U jednom bogatom vojvođanskom selu živela su dva popa, svaki sa svojom popadijom i kćerkama. Selo je bilo mnogo bogato pa su mogli da uzdržavaju i više od dva popa, pa čak i kad su rastrošni kao i njihova dva. Jedan pop bio je pop Ćira, kojeg su zvali i pop „Hala“ tj. „Žderonja“ zbog njegove velike proždrljivosti. Obožavao je da jede, a mogao je da pojede punu korpu krofni. Drugi pop bio je pop Spira, zvani i pop „Kesa“ jer je voleo novce. Znao je da na svadbama zajedno sa decom, da sakuplja sitne novce koje bi kum bacao u zrak.

Pop Ćira imao je ženu Persu i jednu kćerku Melaniju, a Spira ženu Sidu i kćerku Julu. Obojica su se dobro lagali i voleli narod, iako su im zamerali što ih zovu nadimcima. Bili su to dobri ljudi, jako složni, skloni zabavi i veselju. Popovi su bili srećni i uživali su u izobilju koje im je omogućila njihova pastva. Često su se gostili, ako ne na zabavama i venčanjima, onda u sopstvenim domovima, što se videlo i na njihovom izgledu. Bili su dobro ugojeni, a trbuh im je sve više bežao pod bradu.

I njihove ćerke bile su slične jedna drugoj. Bile su vršnjakinje i dobro su se slagale, iako su po ponašanju i naravi bile drugačije. Dok je Melanija volela da uči i čita, bila je gospodstvenija i slobodnija u društvu, Julija je bila zdravija, rumenija, jednostavnija, ali i stidljiva, te posve nezainteresovana za čitanje i učenje. Kako su se razlikovale kćerke, tako su se razlikovale i porodice – naizgled slične, ali po mnogočemu i različite. Pop-Ćirina porodica beše nešto siromašnija, ali savremenija u odevanju i nameštaju, dok je pop-Spirina staromodnija, ali nešto imućnija i puna razne živine. Sve u svemu, živelo se lepo. Popovi su zajedno pijuckali i razgovarali, kćerke su neobavezno ćaskale, popadije ogovarale, malo si zamerale i bile ljubomorne, ali sve je bilo složno.

Takav idiličan život popovskih porodica, a jednoličan život sela, promenio je dolazak učitelja Petra Petrovića, zvanog Pere: lepog, mladog i obrazovanog gospodina. Mladi učitelj počeo je da posećuje obe porodice, a obje popadije su u njemu videle dobru priliku za zeta. Rivalstvo među njima krene tek malim razmiricama, ogovaranjima i podvalama, dok mala iskra ljubomore nije rezultirala ratom.

Započelo je kada je Pere, nedugo nakon što je došao u selo, otišao u crkvu, na službu popa Spire. Čim je počeo da peva, oduševio je ljude u crkvi, a nakon mise, pop Spira ga pozove k sebi na večeru. Pre večere, zajedno su prošli kroz selo, tako da ih svi vide, na oduševljenje popadije Side. Na večeri su im se, kao slučajno, pojavili i pop Ćira sa ženom Persom. Obje popadije su počele da hvale svoje kćerke, kako bi se učitelj zainteresovao za njih.

Kako je jedna porodica dobila čast da ugosti učitelja, tako je i druga inzistirala da on dođe i kod njih. Ali za vreme večere kod popadije Perse, popadija Sida je obrisala čašu kao da nije čista, kako bi pokazali Peri da ova nije baš dobra domaćica. Ali popadija Persa je bila lukava i s podsmehom je govorila Sidi i Juci, kao da ih hvali, a zapravo im se rugala, jer nisu znale ništa osim da kuvaju i brinu o kući.

Sve tračeve o tome što se događa u kućama popova, razglasila je lokalna abronoša Gabrijela, na radost ostalih seljana. Pričala je s kim se više učitelj viđa i kako popadije pokušavaju da pridobiju učitelja. Učitelj se, čini se, više zainteresovao za Melaniju i često je s njom šetao sokakom. Zaljubio se u njeno umiljato ponašanje i uskoro više nije mogao da bude bez nje. Juca, s druge strane, nije bila toliko sklona učitelju. Ona se zaljubila u bricina pomoćnika Šacu, koji joj je svaku veče svirao po prozorom. Vidjeli bi se samo preko plota, dok bi Juca zalivala baštu, jer je ona bila komšija Šacinoj tetki.

Sida nije odobravala takvo ponašanje kćerke i nije joj bilo jasno kako joj može biti draži običan pomoćnik, pored krasnog učitelja. Bila je ljubomorna na Persinu kćerku, pa je znala da iznese rešeto na sokak i rešeta žito pa je sva prašina padala na pop-Ćirinu kuću, što je dodatno zaoštrilo odnose dviju porodica. Sida i Persa više nisu mogle da se podnesu. Ljubav i slogu zamenila je oštra rasprava i zategnuti odnosi. Sve to iskoristila je Gabrijela da sve događaje ispriča selu. Obje supruge su u gnevu ispričale svojim muževima što ih muči, pa su oni dogovorili da se sastanu i pokušaju da izglade odnose.

Njihov razgovor prešao je u raspravu, a rasprava u svađu. Na kraju je sve kulminiralo tučom u kojoj je pop Spira izbio zub popu-Ćiri kad je bacio debelu crkvenu knjigu na njega. Pop-Ćira možda bi i prešao preko toga, da nije bilo njegove žene, koja je pod svaku cenu htela osvetu. Nagovorila je muža da podigne tužbu protiv Spire. Seoski „telegraf“ Gabrijela, kako su je prozvali, sve je to prenosila narodu, ali je volela da malo preuveliča stvari. Kroz ogovaranja, cela stvar je poprimila veće razmere nego što jest i posve promenila oblik. Jedan izbijeni zub ubrzo je postao dva, onda svi zubi, a na kraju i cela vilica.

Pop-Ćira tužio je popa-Spiru vladici u Temišvaru. Obojica su morala da otputuju tamo, a crvenjak Arkadije udesio ih je time što su obojica morala da putuju istim kolima. Na putu do tamo, stali su da prenoće kod popa Oluje. Kod njega su krenilu da piju, pa su opili popa Ćiru i iskoristili situaciju da mu smeste varku. U smotuljak gde je bio zub, koji je kao dokaz nosio vladiki, stavili su konjski zub. Ovaj nije ništa primetio, pa ga je i predao vladiki kao svoj rođeni zub, izazivajući smeh prisutnih. Čak kada su ga nanovo pitali, on je potvrdio da je to njegov zub.
Zbog svega toga, pop umalo da nije bio kažnjen, ali je mogao da se izvuče iz kazne ako se pomiri s popom Siprom. Vladika je na taj način pomirio popove, dugogodišnje prijatelje. Persa je na to bila besna, jer nikako nije htela da oprosti Spirinoj porodici. Njena mržnja nije jenjavala.

Posle ovoga opet je zavladala sloga i veselje među porodicama. Melanija je pošla za učitelja Petra, a on je s vremenom postao pop. Živeli su u nekoj varoši, ali nisu imali dece. Jula s udala za Šacu, koji je postao brico. Dobio je i nasledstvo, pa otišao u Beč i postao zubar. Živio je s Juloom u Bečkoj varoši s njihovo četvero dece. Jednom ju je sreo i pop Pere i ostao zadivljen njenom jednostavnom lepotom. Bila je zdrava i neposredna, pa je zažalio što nju nije oženio.

Prijateljstvo između popadija u potpunosti se raspalo. Nisu mogle da se pomire ni sa sudbinama svojih kćeri, a ni međusobno, pa je neprijateljstvo među njima bilo sve dublje. Nikada se više nisu pomirile.

O djelu

Djelo je jedan humoristični roman koji na temelju života i zavade dvaju popova daje šaljivu sliku vojvođanskog života i tamošnjeg mentaliteta ljudi. Odmah u početku pisac uvodi i paralelno opisuje dve porodice, po mnogočemu jako sliče, ali po nekim ključnim stvarima i različite. Imamo dva popa, dve popadije i dve slične kćerke, dakle dve slične porodice. S vremenom ta sličnost prelazi u različitost, pa se porodice počnu oslikavati po međusobnom kontrastu.

Jedna kćerka je načitana i otvorena, druga je sramežljiva i ne voli knjigu, ali je zdravija i rumenija. Jedna kuća je moderna i teži novotarijama, a druga je tradicionalna i čuva stare vrednosti. Sam kraj romana navodi da sam pisac ima favorita u toj podeli. Moderna ćerka, ona koja čita i ima mišljene o svemu, ujedno je i razmažena, ona je nesposobna u kući i kao da je izveštačena. Koketna je pa lakše osvaja muža, učitelja, koji ima slične afinitete kao ona.

Druga devojka je njena suprotnost, ali je ona ta koja se na kraju srećno uda za najprije običnog bricu, koji s vremenom postaje zubar i cenjeni čovek. Žive u Beču i imaju četvoro dece, za razliku od Melanije koja nema ni jedno, te je općenito srećnija. Kada sretne čoveka koji je nekada izabrao koketu, on sam zažali i kaže da je krivo izabrao. Ovo potvrđuje Sremčevu sklonost tradicionalnim vrednostima, koje su za njega vrednije od bilo čega novoga, što se samo na prvu čini boljim.

Važno je spomenuti zanimljivost jezika ovog romana. On nije uvek pravilan tokom pripovedanja, već pisac koristi i provincijalizme, arhaizme i varvarizme kako bi obogatio svoj izraz te vernije prikazao društvenu raznolikost vojvođanskog seoskog života.

Ono što se ipak najviše ističe u romanu je humor. Pronalazimo ga ne samo u šaljivim opisima i humorističnoj radnji, već i u karakterizaciji likova, njihovim postupcima i prikazanom mentalitetu naroda, koji se najviše očituje kroz lik seoske babe tračare Gabrijele, koja ne samo da prenosi sve sočne detalje iz života popovskih porodica, nego ih i preuveličava. Lik Gabrijele polako se rastače na opis celog sela, koji poprima karakteristike te babe, pa događaje o ljubavnom paru i svađi popova napuhuju do nelogičnih razmera, stvarajući pritom komični prikaz male sredine, što je bio i cilj pisca.

O piscu

Stevan Sremac (1855-1906) Stevan Sremac rođen je u Senti, u Bačkoj, 1855. godine, gde je proveo rano detinjstvo. Pošto je ostao bez roditelja, ujak Jovan Đorđević dovodi ga u Beograd na dalje školovanje. Stevan Sremac se opredeljuje za studije istorije na Velikoj školi u Beogradu i za pripadnost Liberalnoj stranci. Svoj radni vek proveo je kao profesor u gimnazijama u Nišu, Pirotu i Beogradu. Umro je 1906. goine u Sokobanji.

Počeo je da piše relativno kasno. U trideset i trećoj godini života, 1888. godine, počeo je da objavljuje prozne hronike o ličnostima i događajima iz srpske prošlosti, koje će se pojaviti kao knjiga 1903. godine pod naslovom “Iz knjga starostavnih”. To je bilo piščevo oduživanje duga profesiji istoričara, ljubavi prema nacionalnoj prošlosti i snu o velikoj Srbiji. Realističku prozu počinje da piše tek posle dolaska u Beograd. Dugogodišnji život u Nišu bio je period stvaralačke inkubacije. Prvu realističku pripovetku objavio je 1893. godine pod naslovom “Božićna pečenica”,a potom slede Ivkova slava(1895), Vukadin(1903), Limunacija na selu (1896), Pop Ćira i pop Spira (1898), jedan o najboljih humorističkih romana u našoj književnosti i Zona Zamfirova (1906) najbolje komponovano Sremčevo delo.

Rođen u Bačkoj, gde je san o velikoj Srbiji bilo osnovno duhovno obelježje, brzo je prisao Liberalnoj stranci koja se zanosila romantičnom prošlošću a u praksi bila potpora režimu Obrenovića. To će ga okrenuti protiv svega što je novo i što je došlo sa strane, iz Evrope. To će ga okrenuti i protiv Svetozara Markovića i njegovih pristalica, pa će do kraja života ostati okoreli konzervativac – okrenut prošlosti, protivnik svake promene. Sremac je na strani gazda, birokratije, vlasti i vladara; on je protiv seoske sirotinje i slobooumnih učitelja. U luminaciji na selu i Vukadinu progovorio je Sremac liberal, ogorčen na političke protivnike i netrpeljiv.

U Sremčevom delu sukobljavaju se dve strane njegove ličnosti: Sremac građanin i političar i Sremac pisac. Kao građanin, Sremac je na strani starog, patrijarhalnog i starovremenskog u ljudima i životu, na strani onoga sto polako čili i nestaje. Njegov život u palanci je život u ambijentu koji voli, koji mu “leži”. Kao političar je na strani konzervativnih ideja, na strani onih koji imaju i vladaju. Sremac pisac nadvladava Sremca političara i tada nastaju pripovetke i romani trajne umetničke vrednosti.

Stevan Sremac je rasni realista. Obdaren sposobnostima posmatranja i zapažanja pronicanja u suštinu pojava i događanja – Sremac je uvek polazio od stvarnih činjenica i podataka, od onoga što je video, proverio i zabeležio.

Književna vrsta: humoristički roman

Književni rod: epika

Vrijeme radnje: Kraj 19.vijeka 1894. godina.

Mjesto radnje: Neko selo kod Banata.

Tema: Sukob dvije popovske porodice.

Poruke

Drugarstvo je najveće bogatstvo.

Nije pamet u godinama već u glavi.

Bez vjere i poverenja nema prijateljstva, a bez pijateljstva je ko bez pola života.

Bivši prijatelj gori je nego neprijatelj.

Slogom rastu male stvari, neslogom se i najveće raspadaju.

Citati iz knjige:

Teško svome bez svoga

Nije blago ni srebro ni zlato već je blago što je srcu drago

Gde ima vatre, mora i dima biti

Glavni likovi

Pop Ćira je u suštini dobroćudan, ali je pokoran rđavoj naravi svoje supruge Perse koja mu stalno kljuca o tome kako da se vlada. Pod njenim nagovorom tuži dugogodišnjeg prijatelja, i naravno, kad god je poslušao ženu, izvukao bi deblji kraj. U konkretnom slučaju izvrgnut je podsmehu, a umalo da izgubi i službu. Ima dve ovozemaljske mane: voli mnogo da jede i pije. Zbog toga su ga u selu prozvali Pop Hala. Pop Spira je za razliku od Ćire – gazda u kući, ali i, što bi narod rekao, promućurniji. Voli novac, pa su njega u selu prozvali Pop Kesa. Smirene je naravi, a očito je da ume s ljudima. Njemu je naklonjen crkvenjak Arkadije, pop Oluja, a po svemu sudeći, i autor ovog dela. Popadija Persa je zavidljiva, voli da “popuje”, tj. u kući vodi glavnu reč, svadljiva je, i u suštini loš karakter. Glavni je podstrekač svađe među popovima. Sebična je zajedljiva. “Hej, viknu bolno gospoja Persa, sa dignutom varjačom, pa je izgledala kao Isus Navin kad je zaustavljao sunce da ne seda, hej, ta što nama ženama nije dao Bog da mi možemo da budemo popovi, da se mi ovako, kako nas je Bog stvorio, porazgovaramo malo s tim njihovim vladikama, da vidimo ko bi koga obrijao.” Popadija Sida po mnogo čemu razlikuje se od popadije Perse, pre svega po naravi. Ona je primer vrlo dobre domaćice, kakve se retko viđaju. Odana i brižna supruga, gotovo je neprimetna, mada je jedna od glavnih aktera radnje Jula je uvek bila mirna i povučena; u društvu sa učiteljem Perom i Melanijom samo je ćutala, jer je bila stidljiva, pa je tu njenu osobinu iskoristila suparnica da osvoji mladog učitelja. Doduše, Juca i nije bila mnogo zainteresovana za Peru, jer je njeno srce već bilo naklonjeno berberinu Šaci, s kojim se viđala u bašti dok je zalivala cveće i vodila tipične bezazlene dijaloge koji nisu mogli da sakriju njenu privrženost momku vragolanu. Mala, okrugla, jednostavna, neposredna i zdrava, kako pisac kaže kao od brega odvaljena. Umela je veoma dobro da kuva, volela je haljine otvorenih boja sa cvetovima. Rado je provodila vreme u bašti, zalivala i pevala. U to vreme na ceni su bile punačke i jedre devojke. U filmu predstavljena je kao vitka i lepršava /Olivera Balašević/. Nameran ili slučajan propust režisera.) Melanija: Bila je visoka, vitka i bleda u licu, uvek se žalila kako joj nešto nije dobro, nije umela da kuva, ali je zato znala da kritikuje jela. Gledala je samo svoje kaktuse i čitala romane. Bila je malo sanjalica i sentimentalna. Zna nemački, što joj pisac, patrijarhalno nastrojen, gotovo da zamera. Knjige su joj očito pomogle da “pročita” momačku sujetu. Umiljata skoro do izveštačenosti uvukla se u psihu obrazovanog, ali neiskusnog i lakovernog ućitela i na prečac ga osvojila. (U filmu je tumači punačka i jedra Vesna Čipčić.) Gabrijela: Gospođica ili gospođa Gabrijela je uvek bila dobro obaveštena i znala do detalja sve što se događalo u selu. Akter je brojnih komičnih scena. To je tipičan lik seoske tračare, koja što bi narod rekao: “Više voli tuđe zlo, nego svoje dobro.

Sporedni likovi

Pop Oluja, crkvenjak Arkadije, učitelj Pera i berberin Šaca.
Učitelj Pera je predstavljen kao pedantan čovek, koji je dobro obrazovan, ima lep glas, što je bitno za budućeg sveštenika, ali kad su u pitanju žene ne ume da proceni istinske vrednosti. Na kraju romana, dok gleda Jucu sa njenom decom, a on bez poroda, gorko će se kajati što je izabrao Melaniju. Šaca je predstavnik naroda. Tačno zna šta hoće, pomalo je šeret. Voli život i diše punim plućima. Ume da peva, ali, takođe, ume i da u ženama vidi i nešto više od lepote. Tipičan seoski bećar. Arkadije je dat u nekoliko crta. Ume sa ljudima, ali i s popovima. Stavlja se na stranu pop Spire, očekujući i ličnu korist. Pop Oluja očito voli blagodeti popovskog života, a ceni i stare prijatelje te pomaže pop Spiri, ne samo što je s njim vezao čvršće prijateljstvo, nego i zbog toga što je svestan šta bi bila kazna za Spiru.